Neko je zatrubio. Redrik je ubrzao korake, onda je potrčao i zaustavio se tek kod «Metropola». Srce mu je divlje lupalo, stavio je tašnu na asfalt, žurno otvorio kutiju cigareta i zapalio. Duboko je uvlačio dim, dišući kao posle tuče, i dežurni policajac se zaustavio pored njega i zabrinuto upitao:
Je li sve u redu, mister?
Da... da iscedio je iz sebe Redrik i nakašljao se. Vrućina...
Možda, da vas otpratim?
Redrik se sagnuo i uzeo tašnu.
U redu je rekao je. Sad sam sasvim dobro, prijatelju. Hvala.
On je brzo krenuo prema ulazu, popeo se uz stepenice i ušao u hol. Ovde je bilo sveže, polumračno, zvuci su odjekivali. Bilo bi najbolje posedeti malo u jednoj od ovih velikih kožnih fotelja, povratiti se, odmoriti se, ali on je i ovako već kasnio. Dopustio je sebi samo da dopuši cigaretu, gledajući ispod poluspuštenih kapaka ljude u holu. Mršavi je već bio tu nervozno je kopao po časopisima na visokom stalku. Redrik je bacio opušak u pepeljaru i ušao u lift.
Pre nego što je zatvorio vrata za njim se uguraše niski debeljko astmatičnog daha, dobro naparfimisana damica sa namrgođenim dečakom koji je jeo čokoladu i široka starica sa loše obrijanim brkovima. Redrika odguraše u ugao. On zatvori oči, da ne gleda dečaka kojem su niz bradu tekle čokoladne bale, mada mu je lice bilo sveže, čisto, i da ne vidi njegovu mamicu, čije neugledno poprsje je krasila ogrlica od krupnih «crnih kapi» optočenih srebrom, i da ne vidi debeljkove istaknute sklerotične beonjače i zastrašujuće bradavice na podignutom babinom nosu.
Debeljko je hteo da zapali ali ga je baba opomenula i nastavila da ga grdi sve do petog sprata, gde je izišla. I čim se ona iskotrljala debeljko je odmah zapalio sa izgledom čoveka koji je odbranio svoja građanska prava, ali se istog časa zagrcnuo i počeo da kašlje i sopće, pućeći usne kao kamila i ćuškajući Redrika u slabine laktom...
Na osmom spratu Redrik je izišao i uputio se mekim tepihom duž hodnika, osvetljenog blagom svetlošću skrivenih lampi. Ovde je mirisalo na skup duvan, pariske parfeme, blistavu prirodnu kožu nabijenih novčanika, skupe dame od pet stotki za noć, masivne zlatne tabakere sav onaj kič koji je pratio sloj ljudi koji je živeo od Zone, pio i ždrao, krao i bogatio se od Zone, i sve mu je bilo svejedno, a naročito mu je bilo svejedno šta će biti posle, kad se on dobro naždere i nagrabi, a sve što je bilo u Zoni iziđe napolje i raširi se po svetu. Redrik je bez kucanja otvorio vrata sobe broj osamsto sedamdeset i četiri.
Promukli je sedeo na stolici pored prozora i vršio obred nad skupom cigarom. On je još bio u pidžami, sa mokrom retkom kosom, ali već pažljivo očešljanom na razdeljak, i njegovo podbulo lice nezdrave boje bilo je glatko izbrijano.
Aha rekao je on, ne dižući pogled. Tačnost je vrlina kraljeva. Zdravo, mali moj.
Završio je sa odsecanjem vrha cigare, uzeoje obema rukama, podigao je do nosa i stao je njuškati levo-desno.
A gde je naš dobri stari Barbridž? upitao je i podigao oči. Oči su mu bile plave, prozračne, anđeoske.
Redrik je stavio tašnu na kauč, seo i izvadio cigarete.
Barbridž neće doći rekao je.
Dobri stari Barbridž rekao je Promukli, uzeo cigaru sa dva prsta i oprezno je prineo ustima. Starom Barbridžu su popustili nervi...
On je sve gledao Redrika nebeskoplavim očima i nije treptao. On nikad nije treptao. Vrata su se malo otvorila i u sobu je šmugnuo Mršavi.
S kim ste to napolju razgovarali? upitao je odmah sa praga.
Dobar dan ljubazno je rekao Redrik, tresući pepeo na pod.
Mršavi je gurnuo ruke u džepove, prišao, široko stupajući ogromnim stopalima iskošenim prema unutra i stao ispred Redrika.
Pa stoput smo vam rekli počeo je prekorno da nema nikakvih kontakata pre susreta. A šta vi radite?
Javljam se rekao je Redrik. A vi?
Pa stoput smo vam rekli počeo je prekorno da nema nikakvih kontakata pre susreta. A šta vi radite?
Javljam se rekao je Redrik. A vi?
Promukli se nasmejao a Mršavi je iznervirano rekao:
Da, da; dobar dan... onda je prestao da svrdla Redrika prekornim pogledom i teško seo pored njega na kauč. Pa ne sme se tako rekao je. Razumete? Ne sme se!
Onda odredite mesto za sastanak negde gde nemam poznanike rekao je Redrik.
Dečko je u pravu primetio je Promukli. Naš propust... Ko vam je bio taj?
Ričard Nunan odgovorio je Redrik. On je predstavnik nekih firmi koje dostavljaju opremu za Institut. Živi ovde, u hotelu.
Eto, vidiš, kako je objašnjenje jednostavno rekao je Promukli Mršavome, uzeo sa stola ogroman upaljač, dizajniran u obliku Statue slobode, sumnjičavo ga pogledao i vratio na sto.
A gde je Barbridž? upitao je Mršavi već sasvim opušteno.
Barbridž je gotov odgovori Redrik.
Ona dvojica se brzo pogledaše.
Počivao u miru rekao je Promukli nesigurko. Ili, da nije uhapšen?
Neko vreme Redrik nije odgovarao; lagano je uvlačio dimove. Onda je bacio opušak na pod i rekao:
Ne bojte se, sve je sređeno. U bolnici je.
Sve je sređeno?! Mršavi je nervozno skočio i otišao do prozora. U kojoj bolnici?
U kojoj treba. Ne bojte se ponovio je Redrik. Dajte da pređemo na posao; spava mi se.