Redrik vide kako je iz hotela izišao Ričard Nunan, još žvaćući u hodu i nabijajući na glavu meki šešir. Bodro je strčao niz stepenice nizak, debeljuškast, rumen, naizgled sav zadovoljan, doteran i siguran da mu dan ne može doneti nikakve neprijatnosti. Mahnuo je nekom, prebacio mantil preko desnog ramena i prišao svom «Pežou». «Pežo» mu je takođe bio mali i okruglast i činilo se da je i on siguran da ga ništa ne može ugroziti.
Zaklonivši lice dlanom, Redrik je gledao kako Nunan žurno i vešto seda na prednje sedište, prebacuje nešto na zadnje, naginje se po nešto, namešta retrovizor. Onda je «Pežo» izbacio plavičasti oblačić dima, zatrubio na nekog Afrikanca u burnusu i hitro se izvezao na ulicu. Sudeći po svemu, Nunan je krenuo u Institut, što znači da mora obići fontanu i proći pored kafea. Bilo je kasno da ustane i ode i zato je Rerik samo još jače zaklonio lice dlanom i nagnuo se nad svoju šolju kafe. Ali ni to nije pomoglo. «Pežo» mu je zatrubio nad samim uvetom, zaškripale su kočnice i začuo se bodri Nunanov glas:
Ej! Šuharte! Red!
Opsovavši za sebe, Redrik podiže glavu. Nunan je već išao prema njemu, izdaleka pružajući ruku i sav sijajući.
Šta radiš ovde tako rano? upitao je, prišavši. Hvala, madam dobacio je kelnerici. Ne treba ništa... I opet Redriku: Nisam te video sto godina! Gde si? Šta radiš?
A tako nerado se oglasio Redrik. Ništa važno...
On je gledao kako Nunan sa uobičajenom žustrinom i spretnošću seda na stolicu preko puta, pomiče punačkim rukama čašu sa salvetama na jednu stranu, tanjir za sendviče na drugu i slušao Nunanovo prijateljsko ćeretanje.
Izgledaš mi nekako umorno možda nisi spavao dovoljno? A i ja sam se u poslednje vreme namučio sa ovom novom automatikom ali, opet, san je za mene najvažnija stvar, do đavola sa automatima... On se najednom osvrnuo. Izvini, da ti, možda, ne čekaš nekog? Možda ja smetam?
Ma ne... mrzovoljno reče Redrik. Prosto sam imao vremena pa sam seo da popijem kafu.
Ma ne... mrzovoljno reče Redrik. Prosto sam imao vremena pa sam seo da popijem kafu.
Dobro, svejedno, neću te ja dugo zadržavati rekao je Dik i pogledao na sat. Slušaj, Red, što ne ostaviš sve i dođeš opet u Institut? Znaš da će te tamo uvek primiti. Možeš opet da radiš sa jednim Rusom; nedavno je stigao...
Redrik je odmahnuo glavom.
Ne rekao je. Drugog Kirila nema na svetu... A i nemam više šta da tražim u vašem Institutu. Sad je kod vas sve automatizovano; roboti sami idu u Zonu, verovatno sami i premije uzimaju... A laborantska plata meni nije ni za duvan.
Ne budi smešan; to bi se dalo srediti rekao je Nunan.
A ja ne volim kad mi drugi nešto sređuju rekao je Redrik. Oduvek sam sâm sve sređivao, pa ću tako i dalje.
Uh, što si se uobrazio rekao je Nunan sa osudom.
Ništa se ja nisam uobrazio. Ne volim da pazim na svaku paru; to je sve.
Pa, tu si u pravu rekao je Nunan rasejano. On ravnodušno pogleda Redrikovu tašnu na trećoj stolici i prevuče prstom preko srebrne pločice sa ugraviranim ćiriličnim slovima. Tako je:
novac je čoveku potreban zato da ne mora misliti na njega... Poklon od Kirila? upitao je, pokazujući glavom na tašnu.
Nasleđe kratko je odgovorio Redrik.
A što te nema u «Boržču»? začudio se Nunan. Ja tamo ručam svaki dan. Ovde, u «Metropolu», za svaki biftek te tako oderu... Slušaj rekao je odjednom a kako ti stojiš sa novcem?
Hoćeš da ti pozajmim?
Ne, naprotiv.
Znači, mislio si ti meni da pozajmiš...
Imam jedan posao za tebe rekao je Nunan.
O, bože! uzviknuo je Redrik. Zar i ti?
A ko još? odmah je upitao Nunan.
Ma ima vas mnogo takvih... poslodavaca.
Nunan se nasmejao kao da je tek sad shvatio.
Ma ne, ovo nije nešto iz tvoje glavne struke.
Pa šta je onda?
Nunan opet pogleda na sat.
Znaš šta rekao je, ustajući. Dođi danas u «Boržč» na ručak, u dva sata, pa ćemo popričati.
Ne mogu u dva; neću stići rekao je Redrik.
Onda uveče u šest. Može?
Videću odgovorio je Redrik i takođe pogledao na sat. Bilo je pet do devet.
Nunan mu mahne rukom i vrati se u svoj «Pežo». Redrik ga je ispratio pogledom, pozvao kelnericu, zamolio kutiju «Laki strajka», platio i, uzevši tašnu, polako krenuo preko ulice prema hotelu. Sunce je već pripeklo, ulica je brzo postajala sparna i Redrik je osetio kako ga oči peku.
Zažmurio je, žaleći što nije imao vremena da bar malo odspava pre ovog važnog posla. I tu ga je uhvatilo.
Nikad mu se to nije desilo van Zone, a i u njoj svega dva-tri puta. Odjednom kao da se našao u nekom drugom svetu. Milioni mirisa odjednom su se obrušili na njega: oštri, slatki, metalni, nežni, opasni, uzbuđujući, ogromni kao zgrade i sitni kao zrnca prašine, grubi kao kamenje za kaldrmu, fini i složeni kao satni mehanizam. Vazduh je postao tvrd, u njemu su se pojavile ivice, površi, rubovi, kao da se napunio ogromnim hrapavim kuglama, glatkim piramidama, gigantskim oštrim kristalima, i kroz sve to on se morao probijati kao kroz mračnu staretinarnicu punu starinskog glomaznog i nakaznog nameštaja... To je trajalo jedan dugačak tren, a kad je otvorio oči, sve je nestalo. Nije to bio drugi svet; njegov, poznati svet okrenuo se prema njemu drugom, nepoznatom stranom, ta strana se ukazala na trenutak i opet nestala pre nego što je on stigao da se snađe...