Sipaj mi šolju kafe. Posle idem na kupanje.
Na stolu su bile «Harmontske novine», časopisi «Atleta», «Plejboj» čitava gomila časopisa je stigla i debeli, sivo ukoričeni «Izveštaji Međunarodnog instituta za vanzemaljske cilizacije» broj 56. Redrik je prihvatio od Gute šolju vruće kafe i privukao «Izveštaje». Dijagrami nekakvi, oznake, crteži... Na fotografijama poznati predmeti iz neobičnih uglova. Izišao je još jedan Kirilov posmrtni članak: «O jednom neočekivanom svojstvu magnetnih zamki tipa 77-b». Prezime Panov bilo je u crnom okviru, a ispod primedba sitnim slovima: «doktor Kiril A. Panov, Rusija, tragično poginuo prilikom eksperimenta u aprilu .... godine». Redrik je odgurnuo časopis, otpio gutljaj skoro se opekavši i upitao:
Je l dolazio neko?
Navratio je Imalin rekla je Guta posle kratkog oklevanja. Stajala je kod štednjaka i gledala ga. Bio je pijan; brzo sam ga ispratila.
A Majmunčica?
Kao i uvek, nije htela da ga pusti. Počela je i da plače. Onda sam joj rekla da je čika Imalin malo bolestan, a ona meni: «Znam; čika Imalin se opet nacvrcao!»
Redrik se osmehnuo i popio još gutljaj. Onda je upitao:
A naši susedi?
I opet je Guta oklevala pre nego što će odgovoriti.
Pa, kao i uvek najzad je rekla.
Dobro, ne moraš mi pričati.
Ah! ona je ljutito odmahnula rukom. Noćas je bila ona baba odozdo. Oči joj ovolike, samo što joj nije pena izbila na usta. Kao, što mi to noću stružemo u kupatilu!...
Beštija procedio je Redrik kroz zube. Slušaj, da se mi ipak odselimo odavde? Kupićemo kuću na periferiji, negde gde nema nikog, neku napuštenu vilu...
A Majmunčica?
Gospode rekao je Redrik. Pa zar joj neće biti dobro sa nama?
Guta je odmahnula glavom.
Ona tako voli drugu decu. I deca nju vole. Nisu ona kriva...
Da... rekao je Redrik. Naravno, nisu deca kriva.
Neko te je tražio telefonom rekla je još Guta. Nije se predstavio. Rekla sam da si na pecanju.
Redrik je ostavio šolju i ustao.
Dobro. Idem da se okupam. Imam još gomilu poslova.
Zatvorio se u kupatilu, odeću ubacio u mašinu za pranje a bokser, preostale matice, cigarete i ostale sitnice stavio na policu. Dugo se vrteo pod vrelim tušem dahćući, trljajući se sapunom i rukavicom od tvrde spužve, dok mu koža nije sasvim pocrvenela. Onda je isključio tuš, seo na ivicu kade i zapalio. Voda u cevima je grgoljila. Guta je u kuhinji zveckala posuđem, zamirisala je pržena riba, onda je Guta pokucala na vrata i pružila mu čisto rublje.
Hajde, požuri se naredila je. Riba će ti se ohladiti.
Ona se već sasvim povratila i opet počela da komanduje. Osmehujući se, Redrik se obukao, to jest navukao majicu i gaćice i tako se vratio u kuhinju.
E, sad bih mogao i da pojedem nešto rekao je, sedajući.
Jesi li stavio odeću u mašinu? upitala je Guta.
Mhm odgovorio je punih usta. Dobra riba!
Jesi li pustio vodu?
Zaboravio sam... Izvini, šefe, više se neće desiti... Ma čekaj, stići ćeš, sedi! On ju je uhvatio za ruku i pokušao da je posadi na kolena, ali ona se izvila i sela za sto preko puta.
Bežiš od muža rekao je Redrik opet trpajući hranu u usta. Gadiš me se, znači.
Kakav si mi ti sad muž rekla je ona. Ti si sad prazna vreća a ne muž. Treba te prvo napuniti.
A možda se ipak desi čudo? rekao je Redrik.
Takvo čudo od tebe još nisam videla. Hoćeš li da popiješ nešto?
Redrik se neodlučno igrao viljuškom.
Ne, neću odgovorio je. Pogledao je na sat i ustao. Moram da idem. Spremi mi odelo.
Najbolje. Belu košulju i kravatu...
Sa uživanjem stupajući čistim bosim nogama po prohladnom podu, on ode u ostavu i zatvori vrata na zasun. Onda je opasao gumenu pregaču i navukao gumene rukavice do lakata i počeo da vadi na sto predmete iz ranca. Dve «prazne kutije». Kutijica sa «pribadačama». Devet «baterija». Tri «narukvice». I još nekakav obruč, sličan «narukvici» ali od belog metala, lakši i manji u prečniku, oko trideset milimetara. Šesnaest komada «crnih kapljica» u polietilenskom paketu. Dva odlično očuvana «sunđera» veličine šake. Tri «zujalice». Konzerva «gazirane gline». U rancu je ostao još dobro umotani teški porculanski kontejner ali Redrik ga nije vadio. Uzeo je cigaretu i zapalio, posmatrajući predmete poređane po stolu.
Onda je izvukao fioku, uzeo list papira, parče olovke i digitron. Stegnuvši cigaretu u uglu usana i škiljeći od dima ispisivao je cifru za cifrom u tri kolone a onda je sabrao prve dve. Iznosi su bili upečatljivi. Zgnječio je opušak u pepeljari, oprezno otvorio kutijicu i izručio «pribadače» na papir. Pod električnim svetlom «pribadače» su plavo pobleskivale i tek povremeno isijavale čiste spektralne boje žutu, crvenu, zelenu. Uzeo je jednu «pribadaču» i oprezno, da se ne ubode, stisnuo je između palca i kažiprsta. Onda je ugasio svetlo i sačekao malo, privikavajući se na tamu. Ali «pribadača» je ćutala. Stavio ju je ustranu, napipao drugu i isto onako pritisnuo. Ništa. Pritisnuo je jače, rizikujući da se ubode, i «pribadača» je proradila: slabi crvenkasti odblesci pojurili su po njoj i odjednom bili zamenjeni ređim zelenim. Nekoliko sekundi Redrik se divio toj čudnoj igri plamičaka koja je, kao što je pročitao u «Izveštajima», trebala nešto da znači možda nešto veoma važno, veoma značajno a onda je stavio «pribadaču» na drugu stranu i uzeo sledeću...