Prasnuo je u veseli smeh i stegnuo me još jače.
Jel te ljutim?
Pogledala sam ga namršteno. Ponekad mi dođe da te udarim.
Nije izgledao uvređen, čak je bio zadovoljan. To namerno radim. Volim da te izazivam.
Zašto?
Tako te lakše držim dalje od mene.
Prodoran zvuk šerpe prekide mi san i izazva moje nezadovoljstvo. Zato što je on odlazio, kao i prošlog puta. Kao da je to bio neki znak.
Ostani sa mnom molila sam ga.
Ne mogu.
To je moj san. Ja odlučujem rekla sam uvređeno.
On je ispružio ruku da bi me pomilovao po kosi, a prsti su mu bili lakši od pera.
Snovi nam beže, Melisanda. Mi ih stvaramo, ali nam uopšte ne pripadaju. Sami odlučuju kada će da prestanu.
Uzjogunila sam se kao dete. Neću tako.
Preko lica mu pređe neobična obiljnost. Niko to neće, ali svet nije pravedan sam po sebi.
Htela sam da zadržim san, ali su mi ruke bile isuviše slabe, a moj vrisak je bio samo šapat. Brzo je nestao, kao i prvi put. Probudila sam se, a u ušima mi je zvonilo. Zatim sam, uplašena, shvatila da su to bili otkucaji mog srca. I ono je išlo svojim putem i kao da mi više ništa nije pripadalo. Nisam više kontrolisala ni jedan deo mog tela.
Brinulo me je što više nisam kontrolisala ni moje misli ni moja osećanja.
Tog jutra je stiglo pismo. Kao da je neko bacio kamen u baru. Padne na jedno mesto, ali nastanu koncentrični krugovi koji se sve više šire. Bila sam divno raspoložena i započela sam dan pevajući. Obično nisam bila takva.
Gospođa Mekmilijan je služila doručak u crkvenoj tišini, jer se pretvarala da je ne zanima kako je protekla sinoćna večera.
Odlučila sam da se ne inatim. Morala sam da joj odagnam nedoumice pre nego što i sama stvori svoje ideje koje bi bile pogubne za moj ugled i čak možda i za ugled gospodina Meklejna. Svaka nada u njegova nežna osećanja prema meni bila je isključivo plod mojih snova i nisam smela da se prepustim toj tihoj raskoši.
Gospođo Mekmilijan...
Da, gospođice Bruno? Mazala je buter na prepečeni hleb i nije podigla oči dok mi se obraćala.
Gospodin Meklejn se osećao usamljen sinoć i pitao me je da mu pravim društvo. Da ja nisam bila tu sigurno bi pitao Vas. Ili Kajlija rekla sam odlučno. Namestila je naočare na nos i klimnula glavom. Pa naravno, gospođice. Nisam pomislila ništa loše. Naravno da se radi o događaju koji će se teško ponoviti.
Njena sigurnost me je sledila iako je bila razumna. U suštini i ja sam isto mislila. Nije bilo razloga da se nadam da će se poželjni neženja ovog kraja zaljubiti u mene. Bio je u invalidskim kolicima, nije bio slep. Moj crno beli svet bio je pravi i stalni dokaz moje različitosti. Nisam sebi mogla da dopustim luksuz da to zaboravim.
Nikada. Ili će se sve raspršiti.
Popela sam se uz stepenice kao i svakog drugog dana. Bila sam uzbuđena, iako sam se trudila da budem mirna.
Sebastijan Meklejn se osmehnuo kad sam otvorila vrata i tako poslao moje srce pravo u raj. Poželela sam da zauvek tamo ostane.
Dobro jutro, gospodine mirno sam ga pozdravila.
Kako smo zvanični, Melisanda reče prekornim glasom, kao da smo postali bliži zbog jedne obične večere.
Obrazi počeše da mi gore i bila sam sigurna da sam pocrvenela, iako nisam znala pravo značenje te reči. Crvena boje je za mene bila tamna, ista kao i crnilo mog sveta.
To je iz poštovanja, gospodine rekla sam i smanjila zvanični ton osmehom.
Ništa nisam uradio da bih to zaslužio zaključi. Naprotiv, ponekad sam čak bio grozan prema tebi.
Ne, gospodine odgovorila sam kao da hodam po miniranom polju. Strah da ću u njemu izazvati bes uvek je postojao i bio je prisutan u svakoj našoj razmeni reči, pa sam morala da budem oprezna. Iako je moje srce prestalo da bude takvo.
Nemoj da lažeš. Ne podnosim to rekao je, a osmeh mu je i dalje bio na licu.
Sela sam ispred njega, spremna da počnem poslove za koji sam bila plaćena. Naravno da moj posao nije bio da se zaljubim u njega. To je bilo van diskusije.
Pokazao je hrpu koverata na radnom stolu. Razdvoj ličnu poštu od poslovne, molim te.
Jedva sam sklonila pogled, jer su njegove oči bile pune neke nove nežnosti. I dalje sam ih osećela ne meni, tople i neodoljive i s naporom sam se koncentrisala.
Jedno pismo mi je privuklo pažnju, jer nije imalo pošiljaoca, a i rukopis na koverti mi je bio poznat. Kao da to nije bilo dovoljno, primalac nije bio moj voljeni pisac, nego ja.
Ukočila sam se držeći koverat u ruci, a glava mi je bila prepuna raznih misli.
Nešto nije u redu?
Podigla sam pogled i srela se sa njegovim. Pažljivo me je posmatrao i shvatila sam da me je sve vreme gledao.
Ne, ja Sve je u redu Samo što... Izgubila sam se u lavirintu nedoumice: da li da mu kažem za pismo ili ne ? Ako mu ne bih rekla, postojao je rizik da će mu reći Kajl. On je podizao poštu i stavljao je na sto. Ili možda ni on nije primetio da je jedno pismo imalo drugog primaoca. Mogla sam da ga stavim sa strane i da ga uzmem kasnije. Ne, nije bilo moguće. Gospodin Meklejn je bio vrlo analitičan i ništa mu ne bi promaklo. Težina moje laži se spusti između nas.
Ispružio je ruku i priterao me uza zid. Shvatio je moju neodlučnost i želeo je da vidi pismo svojim očima.
Sa osmehom sa mu dodala pismo.
Na trenutak odvoji pogled od mene tek toliko da pročita ime na koverti, a onda me opet pogleda. Oči mu se ispuniše odbojnošću, gustom kao magla, žitkom kao krv, crnom kao neverica.
Ko ti piše Melisanda Bruno? Neki verenik? Neki rođak? A ne, kako sam glup. Rekla si mi da su svi umrli. Ko onda? Možda neki prijatelj?
Uhvatial sam loptu u letu i nastavila da lažem. Mora da je moja stara cimerka Džesika. Znala sam da će da mi piše, ostavila sam joj adresu rekla sam i iznendila se kako su mi reči brzo izlazile iz usta, prirodne u svojoj neistinosti.
Onda ga pročitaj. Sigurno jedva čekaš. Nije problem, Melisanda. Glas mu je bio umiljat, ali prožet strašnom grubošću. U tom trenutnku shvatih da mi je srce i dalje tu, iako sam ranije mislila drugačije. Bilo je naduveno, odvojeno od ostalih delova tela i preskakalo je. Kao i moj um.
Ne ne moram sada kasnije ću... Hoću da kažem... Džesika sigurno nema neke važne novosti... blebetala sam i izbegavala njegov ledeni pogled.
Sad ga pročitaj, Melisanda.
Prvu put u životu shvatila sam kako otrov može da bude sladak, njegov miris primamljiv, njegova čarolija varljiva. Zato što njegov glas i njegov osmeh nisu pokazivali njegov bes. Samo su ga oči izdavale.
Uzela sam koverat koji mi je dodao vrhovima prstiju, kao da je zarazan.
Čekao je. Bilo je neke sadističke zabave u tim očima bez dna.
Gurnula sam koverat u džep. Od moje sestre je. Iz usta mi izađe istina, oslobodila se, a nisam ni mogla da je izbegnem. Čutao je, a ja sam hrabro nastavila.
Znam da sam Vas slagala i rekla da nemam roditelje, ali Ja sam stvarno sama na ovom svetu. Ja... Zafali mi glas. Pokušala sam ponovo. Znam da sam pogrešila, ali nisam želela da pričam o njima.
Njima?
Da. Moj otac je još živ. Ali samo zato što mu srce i dalje kuca. Oči mi se zamagliše od suza. Kao biljka je. Alkoholičar u poslednjem stadijumu, ne zna ni ko smo nas dve. Ja i Monika, hoću da kažem.