Okrenula sam se prema njemu. Senka mu se spustila na lice. Bilo je nečeg očajničkog, besnog, divljeg u njemu u tom trenutku.
Pošto nisam znala šta da kažem samo sam ga gledala.
Hitro je okrenuo kolica i uputio se prema radnom stolu. Ne brini. Ako i dalje budeš tako lenja ja ću te sam oterati i onda ćeš moći da nastaviš da putuješ po svetu.
Njegove grube reči sručile su se na mene kao kofa ledene vode. Zastao je pored prozora, držeći se za kolica obema rukama, a leđa su mu bila uspravljena.
Bili ste u pravu. Nevreme je već prošlo. Nema šansi da izbegnem Mekintoša danas. Izgleda da stalno grešim.
Ej, vidi, duga. Pozvao me je ne okrećući se. Dođite da vidite, gospođice Bruno. Predivna je, zar ne? Verujem da je nikad niste videli.
Jesam, videla sam je odgovorila sam, ne pomerajući se. Duga je bila okrutni simbol nečega što mi je nedostajalo. Razaznavanje boja, njihova lepota, njihova daleka tajanstvenost.
Glas mi je bio nežan kao tanak komadić leda, a leđa još čvršća nego njegova.
Među nama se ponovo stvorio zid, visok i neprelazan. Neosvojiva prepreka.
Ili sam ga možda ja sama napravila.
Šesta glava
Hoćeš li da večeras sa mnom, Melisanda Bruno?
Pogledala sam ga razrogačenih očiju ubeđena da nisam dobro razumela. Ignorisao me je satima i, nekoliko puta kad je morao da mi se obrati, bio je neprijatan i hladan.
Prvo sam mislila da odbijem, uvređena njegovim detinjastim i čutljivim ponašanjem, ali je znatiželja prevagnula. Ili je to bila nada da ponovo vidim njegov osmeh, onaj zagonetan, prijatan, ljubazan. U svakom slučaju, bez obzira na razlog, prihvatila sam poziv.
Gospođa Mekmilijan je bila toliko začuđena zbog te novine da je ćutala sve vreme dok nam je služila večeru, a nama oboma je to bilo zabavno.
Meklejn je bio opušten, nije više imao strogi izraz lica kog sam se plašila.
Saučesnički smo ćutali i počeli smo da pričamo tek kad je domaćica otišla.
Uspeli smo dragu Milisent da ostavimo bez rečiTo je za Ginisovu knjigu rekorda primetio je on sa osmehom koji me je pogodio tačno u sred srca.
Sigurno složila sam se. To je baš ogroman poduhvat. Sumnjala sam da će se to ikada desiti.
I ja. Namignuo mi je i uzeo jedan ražnjić.
Iznenadna večera bila je prijateljska i lepa, a njegovo društvo je bilo jedino koje sam želela. Sama sam sebi obećala da neći pokvariti ovu predivnu atmosferu, a onda sam se setila da to samo delimično zavisi od mene. Moje društvo je već pokazalo, u nekoliko navrata, da se lako naljuti bez ikakvoh razloga.
Sada se on smejao i rastužila sam se kad sam shvatila da ne znam koje su boje njegove oči i kosa.
Dakle Melisanda Bruno, jel ti se dopada Midnajt rouz?
Ti mi se dopadaš, kad si tako opušten i druželjubiv.
A na glas sam rekla: Kome se ne bi svideo? To je parče raja daleko do gužve, stresa, svakodnevnog ludila .
Prestao je da jede i kao da se hranio mojim glasom. I ja sam usporila žvakanje, da ne bih razbila čaroliju, krhkiju od kristala, lelujaviju od jesenjeg lista.
Za onoga ko dolazi iz Londona mora da je tako rekao je. Jesi li dosta putovala?
Prinela sam čašu sa vinom prema ustima, pre nego što sam odgovorila. Manje nego što bih želela. Ali sam shvatila jedno: svet se otkriva po ćoškovima, šavovima, skrivenim mestima, a ne u velikim gradovima.
Tvoja mudrost je ravna tvojoj lepoti reče ozbiljno. A šta otkrivaš u ovom zabitom škotskom selu?
Selo još nisam videla podsetila sam bez žaljenja u glasu. Ali Midnajt rouz je jedno zanimljivo mesto. Čini mi se da ovde svet može da stane i ne bi mi nedostajala budućnost.
Se vreme dok sam govorila klimao je glavom. Shvatila si suštinu ove kuće za kratko vreme Meni to još nije pošlo za rukom... Nisam odgovorila i strah da bih mogla da pokvarim ovu osvojenu bliskost zaustavi mi jezik.
On me je pažljivo izučavao, uobičajeno, kao da sam nešto na staklenoj pločici, a on mikroskop. Sledeće pitanje je bilo promišljeno, eksplozivno, predznak strašne nesreće.
Jel imaš porodicu, Melisanda Bruno? Neko od tvojih je još živ?
Nije me to pitao iz dosade, tek onako da bi pitao. Lebdelo je neko goruće i stvarno interesovanje.
Zamaskirala sam odlaganje pijući još malo vina i razmislila o odgovoru koji bih mogla da dam. Kad bih otkrila da imam oca i sestru to bi otvorilo put drugim dosadnim pitanjima na koja sada nisam bila spremna da odgovaram. Bila sam realna: ovaj poziv na večeru došao je samo zato što mu je te večeri bilo dosadno i tražio je razonodu. Ja, još uvek nepoznata sekretarica bila sam idealna u ti svrhu. Neće biti ni jedna druga večera. Rešila sam da slažem, jer je tako bilo lakše, manje kompikovano.
Sama sam na ovom svetu. Tek kad mi je glas utihnuo, shvatila sam da to i nije bila laž. Htela sam da slažem, ali to je bila činjenica. Bila sam sama, bez obzira na sve. Nisam mogla ni na koga da računam, sem na sebe samu. Zbog toga sam mnogo patila i mislila da ću da poludim, ali sam se navikla. Apsurdno, tužno, bolno, ali istinito.
Naučila sam da me niko ne voli. Ne shvata. Da sam sama.
On je izgledao čudno zadovoljan mojim odgovorom, kaa da je baš to želeo. Zašto, ne bih znala da kažem.
Podigao je čašu sa vinom, polupraznu, i nazdravio.
Čemu? pitala sam imitirajući ga.
Tvojim budućim snovima, Melisanda Bruno. I želji da ti se snovi ostvare.
Njegove oči mi se nasmešiše preko čaše.
Nisam želela da razumem. Sebastijan Meklejn bio je živa zagonetka, a njegova harizma, njegova životinjska privlačnost, bili su dovoljni kao odgovor.
Te noći sam sanjala po drugi put. Prizor je bio isti kao i prethodnog puta: ja u spavaćici, on stoji pored mog kreveta u tamnom odelu, nema nigde invalidskih kolica.
Pružio je ruku prema meni, a osmeh mu je iskrivio usne. Hajde da igramo, Melisanda.
Glas mu je bio nežan, blag, mek kao svila. Predložio je, nije naredio. I njegove oči Prvi put su bile molećive.
Jel sanjam? Činilo mi se da sam samo pomislila, ali sam i rekla na glas.
Samo ako hoćeš da sve ovo bude san. Ako nećeš, onda je stvarno rekao je kategorično.
Ali Vi hodate...
U snovima je sve moguće odgovorio je i vodio me kroz valcer, kao i prvi put. Pobesnela sam. Zašto u MOM snu tuđe noćne more nestaju, a moje ostaju u svom otrovnom savršenstvu? To je bio MOJ san, ali nisam mogla da ga ukrotim, niti ublažim. Njegova samostalnost bila je čudna, iritantna.
Odjednom sam prestala da razmišljam, kao da je, biti u njegovim rukama, bilo važnije od mojih ličnih problema. On je bio neverovatno lep i bila mi je čast što je bio u mojim snovma.
Dugo smo igrali, u ritmu nepostojeće muzike, a naša tela su bila u savršenom skladu.
Mislila sam da te više neću sanjati rekla sam mu, pružajući ruku da bi mu dodirnula obraz. Bio je gladak, topao, skoro vreo.
Njegova ruka se podiže da bi se ukrstila sa mojom. I ja sam mislio da više nećeš da sanjaš.
Izgledaš tako svarno... rekla sam odjednom. Ali, ti si samo san Previše si nežan da bi bio nešto drugo...
Prasnuo je u veseli smeh i stegnuo me još jače.