„Kajl je stvarno jedna lenština. Uzeo je kola i nestao još jutros i vratio se tek malopre. Gospodin Meklejn je besan. Prebio bi ga, ja ti kažem. Pa zar da ga tako ostavi i ode!“ Glas gospođe Mekmilijan bio je pun ljutnje, kao da je Kajl uradio nešto njoj lično.
Nastavila sam da premeštam hranu po tanjiru bez i malo želje da jedem.
Žena je nastavila da govori, opširna kao i uvek, i nije ništa ni primetila. Usiljeno sam joj se nasmejala i nastavila da se utapam u crni pokrov mojih misli. Gde ću da nađem novac? Ne, nisam imala izbora. Ima još dve nedelje do prve plate. Monika je morala da sačeka. Poslaću joj sve, mada sam mislila da to i nije baš pametno. Rizik da me otpusti bez najave, bio je užasno realan. Gospodin Meklejn je bio nepredvidiv čovek, neobičnog i nepouzdanog karaktera.
Povukla sma se u sobu toliko utučena da nisam mogla ni da plačem niti da se smirim. Spremila sam se za spavanje, prizivajući san, ali on nikako nije dolazio. Više nisam mogla ništa da kontrolišem. I telo me je izdalo. Nema potrebe da kažem da te noći nisam sanjala.
Glava sedma
Brbotanje u glavi bilo je kao ključanje crnog blata koje je bilo svuda oko mene i nigde nije bilo izlaza. Susret sa Meklejnom nije bio leden kako sam očekivala možda i zato što me je ignorisao i nije mi ni otpozdravio. Celo pre podne se pravio kao da nisam tu, a mene je ophrvala moja lična nesreća.
„Do đavola! Prokleti kompjuter!“ Udario je rukom o sto na centimetar od kompjutera.
Potrudila sam se da zvučim prirodno. „Nešto nije u redu?“
Namrštio se ne gledajući me. „Nešto? Ništa nije u redu. Ništa“.