Ja i Kiril ćemo sad u garažu. Ti ostaješ ovde kao vozač, ali upravljač da ne diraš bez mog naređenja šta god da se desi, makar zemlja pod tobom gorela. Ako pobegneš naći ću te na onom svetu.
On mi ozbiljno klima, kô veli, neću pobeći. Nos mu je kao šljiva dobro sam ga opaučio.
Dakle, lagano sam spustio lestvice, pogledao još jednom na ono srebrno, mahnuo Kirilu i počeo silaziti. Stadoh na asfalt i čekam da se on spusti sa druge strane.
Ne žuri se kažem. Polako. Ne diži prašinu.
Stojimo na asfaltu, «platforma» se pored nas lagano ljulja, lestvice škripuću. Tender nas gleda preko ograde a u očima mu strah. Treba da krenemo. Kažem Kirilu:
Idi dva koraka iza mene, stopu u stopu, gledaj me dobro, ne zevaj.
Pođoh. Na ulazu sam stao i osvrnuo se. Koliko je, ipak, lakše raditi danju nego noću! Sećam se kako sam ležao na ovom ulazu. Crno kao u grobu, «veštičje pihtije» iz kanala pružaju jezike plavičaste kao plamen od alkohola, ali, što je interesantno taj plamen ništa ne osvetljava, čak kao da sve postaje još tamnije od njega. A sad milina! Oči su mi se navikle na polumrak unutra i sve je preda mnom kao na dlanu, čak se i prašina u ćoškovima vidi. I zaista, nešto se tamo srebri, nekakve srebrne niti nalik paučini protežu se između kanistara i tavanice. Možda to i jeste obična paučina, ali bolje je držati se dalje od toga. I tu sam napravio nepopravljivu grešku. Trebalo je da pozovem Kirila da stane pored mene, sačekam da mu se oči naviknu na polutamu i pokažem mu prstom ako treba tu paučinu. Ali ja sam navikao da radim sâm, sve sam dobro video a zaboravio sam da i Kiril treba da vidi.
Zakoračio sam unutra i pravo prema kanistrima. Čučnuo sam ispred «kutije»; gledam, nema paučine na njoj. Uzeo sam jedan kraj i kažem Kirilu:
Hajde, prihvati. Samo pazi teška je...
Podigoh glavu i pogledah ga i grlo mi se u sekundi steglo, ni reč ne mogu da izustim!
Htedoh da viknem: stani, ni makac! i nisam mogao. A verovatno ne bi ni pomoglo, sve se tako brzo desilo. Kiril je prekoračio «kutiju», okrenuo se zadnjicom prema kanistrima i čitavim leđima zaronio u ono srebrno. Ja samo zatvorih oči. Sve u meni je zamrlo, ništa ne čujem, čujem samo kako se ona paučina kida. Sa onakvim slabašnim suvim pucketanjem, kao najobičnija paučina, samo malko glasnije. Čučim ja tako zatvorenih očiju, ne osećam ni ruke ni noge, a Kiril me pita:
Pa, je l idemo?
Idemo kažem.
Podigli smo kutiju i krenuli napolje, koračajući postrance. Teško je to čudo, ni dvojici nije lako da je nose. Izišli smo na sunce i stali kod «platforme». Tender već pruža šape.
Hajdemo sad kaže Kiril. Jen, dva...
Ne prekidam ga. Sačekaj. Spusti je dole.
Spustili smo je.
Daj da ti vidim leđa.
On se bez ijedne reči okrete. Gledam na leđima ničeg. Gledam još bolje baš ništa se ne vidi. Onda se okrećem i gledam one kanistre. Ni tamo se ništa ne vidi.
Slušaj govorim Kirilu još uvek gledajući kanistre. Jesi li video onu paučinu?
Kakvu paučinu? Gde?
Dobro, nije važno kažem. Imali smo sreće.
A u sebi mislim: što još treba da se vidi.
Hajde da je ubacimo kažem.
Podigli smo «kutiju» na «leteću platformu» i uspravili je, da se ne kotrlja. Stoji ona tako, nova, čista, bakar se presijava na suncu a plava sadržina između bakarnih diskova preliva se maglovito. I sad se vidi da ovo nije nekakva «prazna kutija», već upravo neka vrsta posude, kao staklena tegla sa gustim plavim sirupom. Pogledasmo je, uživajući, popesmo se i sami na «platformu» i bez suvišnih reči okrenusmo nazad.
Svaka čast tim naučnicima! Kao prvo, rade po danu, i kao drugo, teško im je samo da uđu u zonu, a iz Zone «platforma» leti sama ima takav uređaj, kursograf, šta li, koji vodi letelicu istim onim putem kojim je došla. Letimo tako natrag, ponavljamo sve one manevre. Zaustavljamo se, lebdimo malo i dalje. Prošli smo iznad svih mojih matica, da sam hteo, mogao sam ih natrag u džep.
Moji novaci, naravno, odmah živnuše. Vrte glavama na sve strane, strah kao da je sasvim iščezao iz njih, ostali su samo radoznalost i zadovoljstvo što se sve srećno završilo. Razbrbljaše se.
Tender mlatara rukama i obećava, kao, sad će on, samo da ruča, krenuti nazad, da markira put do garaže. A Kiril me dohvatio za ruku i uzeo da mi objašnjava «gravikoncentrat», odnosno «vetrometinu». Dobro, nisam odmah, ali sam ih ipak umirio. Ispričao sam im koliko je budala nastradalo u povratku. Ćutite, kažem, i držite oči otvorene da ne završite kao Kratki Lindon.
Delovalo je. Nisu čak ni pitali šta je bilo sa tim Lindonom Kratkim. Letimo tako tiho nazad, a ja mislim samo na jedno kako ću sa uživanjem da odvijem čep i povučem prvi gutljaj. A pred očima mi svaki čas blesne ona paučina.
Ukratko, izvukli smo se iz Zone, zajedno sa «letećom platformom» otišli u perionicu, odnosno, naučničkim jezikom, u sanitarni hangar. Tamo su nas onako sa odelima dobro izribali, ozračivali nečim, posipali još nečim, pa opet kupali, pa osušili i najzad rekli gotovo, momci, slobodni ste! Onda Kiril i Tender ponesoše «kutiju». Okupiše se zaposleni u Institutu, masa njih, ne možeš proći, ali evo šta je interesantno: svi samo gledaju, pozdravljaju, čestitaju, a da pomognu umornim ljudima da nose tu stvar nijedan majčin sin nije se našao... Dobro, to se mene ne tiče. Sad me se ništa više ne tiče...