Svukao sam specodelo, bacio ga onako pravo na pod neki od narednika će ga već pokupiti i uputio se pod tuš, jer sam bio mokar od glave do pete. Zatvorio sam se u kabinu, izvadio pljosku, odvio čep i zalepio se za grlić kao pijavica. Sedim na klupici, u kolenima prazno, u duši prazno, pijem onu žestinu kao vodu. Živ sam. Pustila me je Zona. Pustila me, kučka. Voljena moja. Podla strvina. Živ sam. Nikad oni novaci neće to shvatiti. To samo pravi stalker može da razume. I niz lice mi teku suze da li od žestine, da l od nečeg drugog. Isisao sam pljosku do poslednje kapi; ja mokar, ona suva. Naravno, još jedan gutljaj je zafalio. Ali nema veze, to se još može popraviti. Sad se sve još može popraviti. Živ sam. Zapalio sam cigaretu, sedim. Osećam da se smirujem. Pale mi na pamet i premije. To je kod nas u Institutu dobro uređeno. Mogao bih pravo odavde po koverat. A mogli bi mi ga i pod tuš doneti.
Polako sam se skinuo. Skinuo sam i sat, pogledao punih pet sati smo proveli u Zoni, gospodo! Pet sati. Stresao sam se kad sam to video. Da, gospodo, u Zoni vreme ne postoji...
Uostalom, šta je za stalkera pet sati? Sitnica. Kako bi vam se svidelo dvanaest sati? Ili dva dana.
Kad ne stigneš da se vratiš tokom noći, ceo sledeći dan ležiš u Zoni nosa zarivenog u zemlju i više se ni ne moliš, već pre buncaš, ne znaš jesi li živ ili mrtav... A onda sledeće noći završavaš posao i privučeš se sa plenom do granice a tamo patrole sa automatima, kerovi koji te mrze i kojima nije u interesu da te hapse, jer te se plaše nasmrt, za njih si zarazan i najbolje je da te ubiju izdaleka, pa ti posle dokaži da su te upucali protiv propisa... I, znači, opet nos u zemlju, moli se do zore, pa opet do mraka, a plen leži pored tebe i, što je najlepše, ne možeš znati da li on samo tako leži ili te polako ubija. Ili kao sa Koščatim Isakom. Našao se u Zoni na otvorenom, skrenuo sa puta i zaglavio između dva jendeka ni levo, ni desno. Dva sata su pucali u njega i nikako da ga pogode. Dva sata se pretvarao da je mrtav. Hvala bogu, najzad su poverovali i otišli. Posle sam ga sreo i nisam ga mogao prepoznati senka od čoveka...
Obrisao sam suze i pustio vodu. Dugo sam se kupao. Tuširao sam se vrućom, pa hladnom, pa opet vrućom. Ceo sapun sam potrošio. Onda mi je dosadilo. Zatvorio sam tuš i čujem Kiril lupa na vrata i viče:
Ej, stalkeru, izlazi! Stigli zelembaći!
Zelembaći to je dobra stvar. Ja otvorih vrata i videh stoji Kiril go, samo u gaćama, veseo i razdragan, i pruža mi kovertu.
Drži kaže. Od zahvalnog čovečanstva.
Jebalo te čovečanstvo. Kolko ima para?
Za izuzetan plen i za herojsko držanje u opasnim situacijama dve mesečne plate!
E, da. Tako se već može živeti. Kad bi mi ovde za svaku «praznu kutiju» davali po dve plate, ja bih odavno poslao Ernesta gde treba.
Pa, jesi li zadovoljan pita Kiril a osmeh mu od uveta do uveta.
Onako kažem. A ti?
On ne reče ništa, samo me zagrli, pritisne na svoje mokre grudi i odgurne, pa ode u susednu kabinu.
Ej! viknuh za njim. A šta nam radi Tender? Sigurno pere gaće?
To ti misliš. Tendera su opkolili novinari, i da ga vidiš samo kako je sad važan... Tako im kompetentno izlaže...
Kako im izlaže? pitam.
Kompetentno.
Dobro kažem. Ubuduće ću nositi rečnik sa sobom. A onda kao da me je struja udarila. Čekaj, Kirile! viknuh. Izađi napolje!
Pa već sam se skinuo odgovara on.
Izlazi, ne izvodi!
Kiril iziđe. Ja ga dohvatih za ramena i okretoh. Ništa. Učinilo mi se. Leđa su mu čista. Srce mi se smirilo.
Pa, jesi li zadovoljan pita Kiril a osmeh mu od uveta do uveta.
Onako kažem. A ti?
On ne reče ništa, samo me zagrli, pritisne na svoje mokre grudi i odgurne, pa ode u susednu kabinu.
Ej! viknuh za njim. A šta nam radi Tender? Sigurno pere gaće?
To ti misliš. Tendera su opkolili novinari, i da ga vidiš samo kako je sad važan... Tako im kompetentno izlaže...
Kako im izlaže? pitam.
Kompetentno.
Dobro kažem. Ubuduće ću nositi rečnik sa sobom. A onda kao da me je struja udarila. Čekaj, Kirile! viknuh. Izađi napolje!
Pa već sam se skinuo odgovara on.
Izlazi, ne izvodi!
Kiril iziđe. Ja ga dohvatih za ramena i okretoh. Ništa. Učinilo mi se. Leđa su mu čista. Srce mi se smirilo.
Šta si se zakačio za moja leđa? pita on.
Pljesnuo sam ga po leđima, vratio se u svoju kabinu i zatvorio se. Nervi, đavo da ih nosi.
Tamo mi se pričinjavalo, ovde mi se pričinjava. Do đavola sa svim! Napiću se danas kao svinja. Da mi je odrati onog Ričarda! Ali kako igra ta hulja... Ni sa kakvim kartama ne mogu ga dobiti. Već sam probao da varam na razne načine...
Kirile! viknuh. Hoćeš li doći danas u «Boržč»?
Koliko puta sam ti govorio da nije «Boržč», nego «Boršč»...
Ne gnjavi! Piše «Boržč». Nećeš valjda ti da nas učiš. Onda, dolaziš ili ne? Da oderemo onog Ričarda...
Ne znam, Red. Ti, kakav si priprost čovek, i ne shvataš kakvu smo mi to stvar danas doneli...
A ti, kao shvataš?
Ne shvatam ni ja; to je tačno. Ali sad je, pre svega, jasno za čega su te «prazne kutije» služile, a osim toga, ako se jedna moja ideja pokaže dobra... Napisaću članak i posvetiću ga lično tebi: Redriku Šuhartu, počasnom talkeru, sa poštovanjem i zahvalnošću posvećeno.