Vreme je da idemo kući, Valentine rekao je Nunan, gledajući na sat. A ja imam i još jedan važan poslić...
Idemo rekao je Valentin, pokušavajući da nadene naočare i najzad, uzevši ih pažljivo obema rukama, stavio ih je na mesto. Imate auto?
Da, povešću vas.
Platili su i krenuli ka izlazu. Valentin je svaki čas mahao rukom, pozdravljajući poznanike laborante, a ovi su se osvrtali za pripitim nobelovcem. Na samim vratima, pozdravljajući portira koji se široko osmehivao, Valentin je zamahom strgnuo sa sebe naočare i sva trojica ispružiše ruke, loveći ih.
Sutra imam jedan eksperiment. Baš interesantna stvar... brbljao je Valentin, ulazeći u «Pežo».
I on uze da priča o sutrašnjem eksperimentu. Nunan ga je odvezao u naučnički gradić.
Pa i oni se takođe plaše, mislio je Nunan, vraćajući se do «Pežoa». Plaše se, mudrijaši... A tako i mora da bude. Oni bi morali da se plaše čak i više nego svi mi, obični ljudi, zajedno. Jer mi u tome ništa ne razumemo, a oni barem razumeju da ništa ne razumeju. Gledaju puni straha taj bezdan i znaju da se moraju spustiti u njega a kako da se spuste dole, šta će naći tamo i, što je najvažnije, hoće li moći posle da se izvuku?... A svi mi ostali okrenuli smo glave, takoreći, na drugu stranu. A možda to tako i treba? Neka sve ide svojim redom, a mi ćemo već nekako preživeti. Dobro je on rekao: najvažnije kod čovečanstva je to, što je preživelo i namerava da opstane i dalje... Ma đavo da vas nosi, reče Nunan u sebi došljacima. Niste mogli da priredite svoj piknik na nekom drugom mestu. Na Mesecu, na primer... Ili na Marsu. Vi ste ista ravnodušna bagra kao i svi drugi, iako ste naučili da sabijate prostor. Napravili piknik. Piknik...
A kako ću ja sa svojim piknicima? mislio je Nunan, lagano vozeći «Pežo» po dobro osvetljenim mokrim ulicama. Kako da to najveštije izvedem? Po principu najmanjeg otpora. Kao u mehanici. Šta mi vredi moja inženjerska diploma, ako ne umem da smislim kako da uhvatim jednog sakatog lupeža?...
A kako ću ja sa svojim piknicima? mislio je Nunan, lagano vozeći «Pežo» po dobro osvetljenim mokrim ulicama. Kako da to najveštije izvedem? Po principu najmanjeg otpora. Kao u mehanici. Šta mi vredi moja inženjerska diploma, ako ne umem da smislim kako da uhvatim jednog sakatog lupeža?...
Zaustavio je auto ispred zgrade gde je živeo Redrik Šuhart i neko vreme sedeo za volanom, smišljajući kako da vodi razgovor. Onda je izvadio «etak», izišao iz auta i tek onda primetio da zgrada izgleda napuštena. U prozorima nije bilo svetala, u parku nikog nije bilo, čak ni ulična rasveta nije radila. To ga je podsetilo šta će sad videti, i on se stresao. Čak je pomislio da bi bilo bolje da pozove Redrika telefonom pa da popriča sa njim u autu ili u nekom mirnom baru, ali je odmah odagnao tu misao. Iz više razloga. I na kraju krajeva, reče on sebi, neću valjda i ja da postanem kao oni preplašeni bednici koji su pobegli iz ove zgrade.
Ušao je u zgradu i polako se popeo dugo nepočišćenim stepeništem. U zgradi je bilo mrtvački tiho, mnoga vrata od stanova bila su odškrinuta ili sasvim otvorena i iz mračnih predsoblja je zaudaralo na vlagu i prašinu. Zaustavio se pred vratima Redrikovog stana, zagladio kosu iza ušiju, duboko udahnuo i pritisnuo zvono. Unutra je neko vreme bilo tiho, onda je škripnuo parket, škljocnula je brava i vrata se otvoriše. Korake nije čuo.
Na pragu je stajala Majmunčica, ćerka Redrika Šuharta. Iz predsoblja je na polutamni podest padalo jarko svetlo i Nunan je u prvom trenutku video samo tamnu siluetu devojčice i pomislio, kako je ona porasla za ovih nekoliko meseci. Ali onda se ona povukla unutra i on vide njeno lice.
Usta mu se u trenutku osušiše.
Zdravo, Marija rekao je, nastojeći da mu glas bude što nežniji. Pa, kako je, Majmunčice?
Ona ne odgovori. Ćutala je i potpuno bešumno uzmicala prema vratima u dnevnu sobu, gledajući ga ispod oka. Izgleda, kao da ga nije ni prepoznala. A i on, pošteno govoreći, nije mogao da prepozna nju. Zona, pomislio je. Užas...
Ko je to? upitala je Guta, izvirujući iz kuhinje. Gospode, Dik! Pa gde ste vi? Znate li da se Redrik vratio?
Ona je pošla prema njemu, u hodu brišući ruke peškirčićem još uvek onako lepa, energična, snažna, ali i na njoj je ovo ostavilo traga: bila je mršavija u licu a oči su joj bile nekako...
grozničave, šta li...
Poljubio ju je u obraz, dao joj mantil i šešir i rekao:
Čuo sam, čuo sam... Nikako nisam imao vremena da svratim. Je l kod kuće?
Kod kuće je odgovorila je Guta. Tamo je kod njega jedan... Verovatno će brzo otići; već dugo tamo sede. Dođite, Dik...
Nunan prođe hodnikom i zastade pred vratima dnevne sobe. Unutra je sedeo neki starac.
Kopija. Nepomičan i malo nagnut ustranu. Ružičasto svetlo od abažura padalo je na široko tamno lice koje kao da je bilo istesano od starog drveta, upala bezuba usta i oči bez sjaja. I odmah je Nunan osetio miris. Znao je da je to samo igra nerava, miris se oko njih osećao tek nekoliko prvih dana a onda sasvim nestajao, ali Ričard Nunan kao da ga je osećao sećanjem težak, topao miris raskopane zemlje.