Trenutak, trenutak rekao je Nunan. Šta vam je to? «Mašina želja» to znam na šta mislite...
Valentin se nasmejao.
Vidite da i mi imamo svoj radni žargon. «Lutajući Dik» to je ona hipotetička igračka na navijanje koja trese staru fabriku, a «veseli duhovi» su nekakva opasna turbulencija koja se stvara u određenim delovima Zone.
Prvi put čujem za to rekao je Nunan.
Vidite, Ričarde, rekao je Valentin mi kopamo po toj Zoni dvadesetak godina, ali još nismo upoznali ni hiljaditi deo onoga što ona sadrži. A tek kad je reč o njenom dejstvu na ljude... Tu bismo, uzgred, mogli da uvedemo u klasifikaciju još jednu, četvrtu grupu. I to ne objekata, nego dejstava. Ta grupa je proučavana žalosno malo, iako se već nakupilo, rekao bih, više nego dovoljno činjenica. I da znate, Ričarde, neki put se naježim kad se setim toga...
Živi pokojnici promrmljao je Nunan.
Šta? a... Ne, to je misteriozno, ali, kako da kažem... još uvek nekako zamislivo. Ali kad se oko čoveka odjednom počnu događati stvari izvan svake logike...
A, mislite na emigrante.
Da, baš na njih. Vidite, matematička statistika je veoma precizna nauka, iako ima posla sa slučajnim veličinama. I, osim toga, ona je veoma rečita, veoma pregledna...
Valentina je počelo hvatati piće. Govorio je glasnije, obrazi su mu se zarumeneli a obrve nad crnim naočarama su se visoko podigle, gužvajući čelo u nabore kao na harmonici.
Što volim ljude koji ne piju sa veselom ironijom reče Nunan.
Ne skrećite sa teme! strogo reče Valentin. Slušajte; ovo je vrlo interesantno. On je podigao čašu, otpio polovinu i nastavio: Mi ne znamo šta se dogodilo jadnim Harmontovcima u samom trenutku Posete. Ali evo, jedan od njih je rešio da emigrira. Najobičniji pripadnik srednje klase, recimo frizer. Sin frizera i unuk frizera. On se seli, recimo, u Detroit. Otvara tamo frizersku radnju i tad počinje đavo bi ga znao šta. Više od devedeset posto njegovih klijenata nastrada za manje od godinu dana: ginu u automobilskim nesrećama, ispadaju kroz prozore, ubijaju ih gangsteri i ulični napadači, dave se u plićacima i tako dalje i tako dalje. Narasta broj prirodnih katastrofa u Detroitu i njegovoj okolini. Odnekud se pojavljuju tajfuni i pijavice koje tamo nisu videli od hiljadu sedamsto i ne znam koje godine. I sve tako nešto. I takve nesreće se dešavaju u svakom gradu i svakoj oblasti gde se doseljava emigrant iz Zona Poseta, i broj tih nesreća je direktno proporcionalan broju emigranata koji se doseljuju. I, pazite, takvo dejstvo izazivaju samo oni emigranti koji su lično doživeli Posetu. Njihovi potomci, rođeni nakon Posete, nemaju nikakvog uticaja na statistiku nesrećnih slučajeva. Vi živite ovde već deset godina, ali vi ste došli nakon Posete, znači, vas možemo mirno da preselimo i u Vatikan. Kako sve ovo da objasnimo? Nešto nam ne valja, nešto moramo da odbacimo, a šta statistiku ili zdravi razum? Valentin je podigao čašicu i ispraznio je jednim gutljajem.
Ričard Nunan se počeša iza uveta.
Mmda rekao je. Ja sam, uopšte uzev, slušao dosta o tome ali, iskreno govoreći, uvek sam mislio da je to, da tako kažem, malo preuveličano... Zaista, sa tačke gledišta naše moćne pozitivističke nauke...
Ili, recimo, mutageno dejstvo Zone prekinuo ga je Valentin. On je skinuo naočare i upiljio se u Nunana crnim kratkovidim očima. Svi oni, koji duže vreme provode u Zoni, podvrgnuti su promenama kako fenotipskim, tako i genotipskim. Vi znate kakvu decu imaju stalkeri i šta se dešava njima samima. Ali zašto? Gde je mutageni faktor? U Zoni uopšte nema radijacije. Hemijska struktura vazduha i tla u Zoni ima, doduše, svoje specifičnosti, ali ne predstavlja nikakvu mutagenu opasnost. I šta sad treba da počnemo da verujemo u zle čini? U urokljive oči?...
Ja saosećam sa vama u vašoj zabrinutosti rekao je Nunan ali, iskreno, na moje nerve oživeli pokojnici deluju neuporedivo jače nego statistički podaci. Tim više što te vaše podatke nikad nisam ni video, a pokojnike sam i video, i omirisao...
Valentin je odmahnuo rukom.
Ah, ti vaši pokojnici... rekao je. Slušajte, Ričarde, kako vas nije sramota? Pa vi ste ipak obrazovan čovek... Kao prvo to nisu nikakvi pokojnici. To su kopije... rekonstrukcije prema skeletu... punjene ptice. A osim toga, uveravam vas da se tačke gledišta fundamentalnih principa te vaše kopije nisu ništa neobičnije nego večni akumulatori. Prosto, «etaci» narušavaju prvi princip termodinamike, a kopije drugi, i to je sva razlika. Mi smo još uvek kao neki pećinski ljudi ne umemo da zamislimo ništa strašnije od nekakvog duha ili vukodlaka. A narušavanje uzročno posledične veze je mnogo strašnija stvar nego ceo čopor vukodlaka... i ostalih čudovišta Rubinštajna... ili Valenštajna?
Frankenštajna.
Da, tog Frankenštajna. Od madam Šeli. Pesnikove žene. Ili ćerke. On se odjednom nasmejao. A te vaše kopije imaju jednu interesantnu osobinu autonomnu vitalnost. Možete im odseći neki deo tela i on će živeti sam za sebe, posebno, bez ikakvih fizioloških rastvora... Baš nedavno su dopremili u Institut jednog takvog... To mi je Bojdov laborant pričao... Valentin se nasmejao.