Tu sam se prekinuo jer sam primetio da me Ernest gleda zapanjeno i postalo mi je neprijatno.
Ja, inače, ne volim da ponavljam tuđe reči, čak ni ako mi se dopadaju. Pogotovo što kod mene one zvuče nekako falš. Kad Kiril govori slušaš kao omađijan. A ja govorim isto to, a ispada nekako drugačije. Možda je to zato što Kiril nikad nije doturao plen iz Zone pod Ernestovu tezgu. Pa dobro...
Tu se moj Erni trgnuo i brzo mi nasuo još šest prstiju odjednom. Kô veli: šta lupetaš, momak, saberi se. A šiljatonosi gospodin Makno opet je liznuo svoj burbon pa će:
Da, naravno... Večni akumulatori, «plava panaceja»[1] Ali, da li vi stvarno verujete u sve to?
Šta ja stvarno verujem, to se vas ne tiče odgovaram. Ja sam vam govorio o gradu. A sa svoje strane mogu vam reći ovo: šta ima u toj vašoj Evropi? Video sam ja nju. Danju crkavaš na poslu, uveče zuriš u televizor...
Ne mora to biti obavezno Evropa...
Svejedno. Svuda je isto, osim što je na Severnom polu još i hladno.
A evo šta je čudno: ja sam stvarno verovao u to što sam govorio. I naša Zona, kučka prokleta, podmukli ubica, bila mi je tog trenutka stoput draža od njihovih Evropa i Afrika. Nisam ja tada bio pijan, već sam prosto na trenutak zamislio sebe kako se sav isceđen vraćam s posla u stadu istih takvih kretena, kako me u podzemnoj guraju sa svih strana i kako mi se sve smučilo i nije mi ni do čega.
A šta vi kažete? okrenuo se Makno Ernestu.
Ja imam svoj posao neljubazno odgovara Erni. Ja vam nisam tamo neki klinac! Ja sam sav svoj kapital uložio u ovo. Kod mene ponekad navraća i sâm komandant, general, razumeš?
Zašto bih se selio odavde?
Tu gospodin Makno uze nešto da mu tumači navodeći i neke brojke, ali ja ga više nisam slušao. Povukao sam dobar gutljaj, izvadio iz džepa sitniš, sišao sa stolice i kao prvo uključio muzički automat. Ima tamo jedna dobra pesma «Ne vraćaj se ako nisi siguran». Odlično zvuči posle Zone... Automat, dakle, trešti, a ja uzeh svoju čašu i odoh do «Jednorukog Džeka» da poravnam neke stare račune. I prolete vreme kao ptičica... Ubacujem ja svoj poslednji novčić, kad u našu gostoprimljivu kuću ulaze Ričard Nunan i Imalin. Imalin se već udesio, a on, kad je takav, samo gleda s kim bi da se potuče. Nunan ga nežno drži pod ruku i umiruje šalama. Lep par! Imalin krupan, blistavocrne kože kao oficirska čizma, kudrav, sa ručerdama do kolena, a Dik omalen, bucmast, rumen ma, kô bebino dupe.
A šta vi kažete? okrenuo se Makno Ernestu.
Ja imam svoj posao neljubazno odgovara Erni. Ja vam nisam tamo neki klinac! Ja sam sav svoj kapital uložio u ovo. Kod mene ponekad navraća i sâm komandant, general, razumeš?
Zašto bih se selio odavde?
Tu gospodin Makno uze nešto da mu tumači navodeći i neke brojke, ali ja ga više nisam slušao. Povukao sam dobar gutljaj, izvadio iz džepa sitniš, sišao sa stolice i kao prvo uključio muzički automat. Ima tamo jedna dobra pesma «Ne vraćaj se ako nisi siguran». Odlično zvuči posle Zone... Automat, dakle, trešti, a ja uzeh svoju čašu i odoh do «Jednorukog Džeka» da poravnam neke stare račune. I prolete vreme kao ptičica... Ubacujem ja svoj poslednji novčić, kad u našu gostoprimljivu kuću ulaze Ričard Nunan i Imalin. Imalin se već udesio, a on, kad je takav, samo gleda s kim bi da se potuče. Nunan ga nežno drži pod ruku i umiruje šalama. Lep par! Imalin krupan, blistavocrne kože kao oficirska čizma, kudrav, sa ručerdama do kolena, a Dik omalen, bucmast, rumen ma, kô bebino dupe.
A! viče Dik, ugledavši me. Tu nam je i Red! Dođi kod nas, Red!
Tako je! grmi Imalin. U celom ovog radu ima samo dva prava čoveka Red i ja! Svi ostali su svinje i satanina deca. Red! I ti služiš satani, ali si ipak čovek.
Ja idem do njih sa svojom čašom. Imalin me dohvati za jaknu, povlači na stolicu i kaže:
Sedi, Riđi! Sedi, slugo satanin! Volim te. Daj da oplačemo grehe ljudske. Gorko ćemo plakati!
Ajde kažem. Progutaćemo grešne suze naše.
Jer dolazi dan! proriče Imalin. Jer već je zauzdan konj bled i već je u stremen stavio nogu jahač njegov.[2] I uzalud molitve onih što su se prodali satani. Spasiće se samo oni koji su se digli na njega. Vi, deco čovečija, koji ste od satane zavedeni, koji se sataninim igračkama igrate, koji satanina blaga tražite vama govorim: slepi ste! Osvestite se, hulje, dok još nije kasno! Uništite đavolje igračke! Tu je on odjednom zaćutao kao da je zaboravio kako ide dalje. A hoće li mi dati ovde da pijem? upitao je sasvim drugačijim glasom. I gde sam ja to?... Znaš, Riđi, opet su me izbacili sa posla. Kažu, agitator. Ja im kažem: osvestite se, sami ste slepi i druge slepce u provaliju vučete! A oni se smeju. Onda sam razbio njušku šefu i otišao. Sad će me u zatvor. A zašto?
Stigao je Dik i stavio flašu na sto.
Danas ja plaćam! doviknuo sam Ernestu.
Dik me pogleda iskosa.
Sve je po zakonu kažem. Dobio sam premiju.
Išli ste u Zonu? pita Dik. Jeste li doneli nešto?
Punu «praznu kutiju» kažem. Položili smo je na oltar nauke. Hoćeš li da sipaš ili nećeš?
«Prazna kutija»! jadikuje Imalin. Zbog nekakve «prazne kutije» on rizikuje svoj život!