Pa kaže drago mi je što sam upoznao novog, poštenog Šuharta. Rado bih popio sa tobom čašicu u čast ovog poznanstva. Istina, lekari su mi zabranili alkohol, ali pivo bih mogao. Samo, kao što vidiš služba zove. Ali još ćemo se sresti.
Ne dao bog, mislim ja. Ali pružam mu ruku i nastavljam da se crvenim i ustručavam sve kako se njemu dopada. Onda se on vratio do patrolnih kola, a ja samo što nisam otrčao u «Boržč».
«Boržč» je u ovo doba dana prazan. Ernest stoji iza šanka, briše čaše i gleda kroz njih.
Interesantna stvar ti barmeni, kad god da dođeš, uvek brišu čaše, kô da im od toga život zavisi. Ceo dan će tako stajati uzme čašu, zaškilji, pogleda je na svetlo, dune u nju i trljaj. Trlja on, trlja, onda opet pogleda, sad kroz dno, i nanovo...
Zdravo, Erni! kažem Dosta si je glancao, izbićeš joj dno tako.
On me pogleda kroz čašu, progunđa nešto iz stomaka i, bez suvišnih reči, nasu mi četiri prsta žestine. Ja sam se uspentrao na barsku stolicu, otpio gutljaj, zažmurio, odmahnuo glavom, pa opet gutljaj. Frižider bruji, iz muzičkog automata dopire neka tiha muzika. Ernest hukće u sledeću čašu sve je normalno, lepo... Ja sam ispio do kraja i spustio čašu a Ernest je i bez pitanja usnuo još četiri prsta.
Je l ti sad lakše, stalkeru? pita. Jesi li se povratio?
Samo ti trljaj kažem. Jedan je tako trljao dok nije dozvao zlog duha.
I ko ti je taj? pita Ernest.
Pa jedan barmen ovde odgovaram. Pre tebe.
I šta je s njim?
Ništa. Šta misliš, zašto je bila Poseta? Trljao on, trljao... i došli vanzemaljci.
Uh, što si duhovit kaže Ernest, ali ipak se osmehuje.
Ode on u kuhinju i vrati se sa tanjirom punim pečenih kobasica. Tanjir je stavio ispred mene, primakao kečap i opet se latio čaša. Ernest zna svoj posao. Ima dobro oko, odmah vidi da stalker dolazi iz Zone, da će tu biti nešto za njega, i dobro zna šta treba Stalkeru posle Zone. Erni je naš čovek. Profesionalac.
Pojevši kobasice, ja zapalih i počeh da izračunavam koliko zarađuje Ernest na stalkerima. Ne znam tačno kakve su cene u Evropi, ali sam načuo da se «prazna kutija» tamo prodaje za gotovo dve i po hiljade, a Erni nama plaća svega četiristo. «Baterije» su tamo barem stotinu po komadu, a mi dobijamo najviše dvadeset. Verovatno je i sa svim ostalim tako. Istina, ni slanje robe za Evropu nije badava. Ovome daj na ruke, onome daj... šef stanice je sigurno takođe na njegovom platnom spisku.
Kad se dobro razmisli, Ernest i ne zarađuje baš tako mnogo, verovatno petnaest-dvadeset procenata, a ako ga uhvate deset godina mu ne gine.
Uto moje plemenite misli prekide dolazak nekog pristojnog tipa. Nisam ni čuo kad je ušao.
Tek, našao se s moje desne strane i učtivo pita:
Dozvoljavate?
Samo izvolite kažem.
Sitan, mršav, sa špicastim nosićem i mašnom. Faca mi je poznata, negde sam ga već video ali se ne sećam gde. On se pope na stolicu pored mene i kaže Ernestu:
Burbon, molim! i odmah se okrete meni: Izvinite, čini mi se da vas poznajem. Vi radite u Međunarodnom institutu, zar ne?
Da odgovaram. A vi?
On spretno vadi iz džepa vizitkartu i stavlja je ispred mene. Čitam: «Alojz Makno, opunomoćeni agent Biroa za emigraciju». Pa da, sad ga se sećam. Ubeđuje ljude da odu iz grada.
Nekome je jako stalo do toga da stanovnici napuste grad. Nas je u Harmontu ostalo jedva polovina od pređašnjeg broja, a oni bi da sasvim očiste grad. Odgurnuo sam vizitkartu i rekao:
Ne, hvala. Ne zanima me. Želja mi je da umrem na rodnoj grudi.
A zašto? živo pita on. Izvinite za nametljivost, ali šta vas zapravo ovde drži?
Zini da ti kažem šta me ovde drži!
Kako šta me drži? govorim ja. A slatke uspomene iz detinjstva? A prvi poljubac u gradskom parku? Mamica i tatica? Pa onda, kako sam se prvi put napio i potukao u ovom baru. Pa najdraža policijska stanica... Vadim iz džepa zašmrkanu maramicu i primičem je očima. Ne kažem nizašta na svetu!
On se nasmejao, liznuo svoj burbon pa će zamišljeno:
Nikako ne mogu da shvatim vas Harmontovce. Život u gradu težak. Vojna uprava. Loše snabdevanje. Pored Zone živite kao na vulkanu. Svakog časa može izbiti neka epidemija ili nešto još gore... Dobro, starije ljude još i razumem. Njima je teško da odu sa mesta gde su proživeli tolike godine. Ali vi... Koliko je vama godina? Dvadeset dve, dvadeset tri, ne više... Shvatite jednom da je naš Biro dobrotvorna organizacija. Mi ne izvlačimo iz ovoga nikakvu korist. Prosto želimo da ljudi odu sa ovog đavolskog mesta i uključe se u normalan život. Obezbeđujemo stanove i zaposlenje, a mlađima, kao što ste vi, još i mogućnost školovanja... Ne, stvarno vas ne razumem.
A šta kažem ja neće niko da ode?
Nije da neće niko. Neki odlaze, posebno ljudi sa porodicama. Ali omladina i stariji... Pa šta vi vidite u ovom gradu? Obična rupa, provincija...
I tu sam mu otkrio tajnu.
Gospodine Alojze Makno kažem. Vi ste u pravu. Naš gradić je stvarno rupa. Uvek je to bio pa je i sad. Ali sad je to rupa u budućnost. Kroz tu rupu mi ćemo u vaš smrdljivi svet izbaciti takve stvari da će se sve promeniti. Život će biti drugačiji, bolji, svako će imati sve što mu treba. Eto kakva je to rupa. Kroz ovu rupu dolaze znanja. A kad budemo imali znanje, sve ljude ćemo načiniti bogatima, stići ćemo i do zvezda i kud god hoćemo. To je ono što vi zovete rupom...