Хтедох да одговорим да ћу се обавезно позабавити, али тада чедо притера под саме прозоре свог Букефала. Стакло у трпезарији зазвеча, било је тешко разговарати. Сви загњурише главе у тањире, а ди Барнстокр је, приневши раширену шаку срцу, расипао надесно и налево нема извињавања. Затим Букефал загрме преко сваке мере, испред прозора полете облак снежне прашине, рика се стреловито удаљи и претвори у једва чујно зујање.
«Потпуно као на Нијагари!» рече кристалним гласићем госпођа Мозес.
«Као на ракетодрому!» опонира му Симоне.
«Дивљачки мотоцикл.»
Кајса на врховима прстију приђе господину Мозесу и стави испред њега боцу са сирупом од ананаса. Мозес благонаклоно погледа боцу и отпи из чаше.
«Инспекторе», рече, «а шта ви мислите поводом ових крађа?»
«Ја мислим да се то шали неко од присутних», одговорих.
«Необична мисао», негодујући рече Мозес.
«Нипошто», приметих. «Прво, у свим овим поступцима не примећују се никакве друге намере осим мистификације. Друго, пас се понаша као да су у кући само своји.»
«Ох да!» рече домаћин пригушеним гласом. «Наравно, у кући су само своји. Али он није био за Леља просто свој. Био је за њега бог, господо!»
Мозес упре поглед у њега.
«Ко је Он?» упита строго.
«Он. Погинули.»
«Како је то интересантно!» процвркута госпођа Мозес.
«Немојте ми пунити главу» рече Мозес власнику.
«А ако ви знате ко се бави овим стварчицама, онда га посаветујте, обавезно посаветујте да прекине. Да ли ме разумете?» Он нас обухвати набубрелим очима. «Иначе ћу и ја почети да се шалим!» издра се.
Завлада тајац. По мом мишљењу, сви су покушали да замисле чиме ће се све то завршити ако и Мозес почне да се шали. Не знам како код других, али слика је пред мојим очима била веома тужна.
Мозес је мерио сваког од нас редом, не заборављајући да отпије из чаше. Било је потпуно немогуће схватити ко је он и шта овде ради. И зашто носи овај лакрдијски кафтан? (Можда је већ почео да се шали?) И шта има у чаши? И зашто се све време чини да је она пуна, мада је на моје очи већ педесетак пута потрзао из ње и то солидно?
Затим госпођа Мозес одмаче тањир, принесе дивним уснама салвет и, подигавши очи према таваници, изјави: «Ах, колико волим лепе заласке сунца! То је пир боја!»
Наједном осетих необично јаку потребу за усамљеношћу. Устадох и рекох одлучно: «Захваљујем вам, господо. До вечере.»
3
«Немам појма ко је он», рече власник разгледајући чашу на светлости. «Пријавио се код мене и води се у мојој књизи као велетрговац који путује због властитих потреба. Али није велетрговац.
ћакнут алхемичар, чаробњак, проналазач само није велетрговац.»
Седели смо у салону с камином. Жеравица је јако пламтела, наслоњаче су биле старинске, праве, чврсте. Порто је био врућ, с лимуном, мирисав. Полумрак је био пријатан, црвенкаст, потпуно домаћи. Напољу је отпочињала вејавица, у димњаку камина је фијукало. У кући је било тихо, само су повремено издалека, као са гробља, допирале експлозије раздирућег кикота и оштар, као пуцњи, прасак успешних погодака. У кухињи је Кајса звецкала шерпама.
«Велетрговци су обично шкрти», настави власник замишљено. «А господин Мозес није шкрт, не.
«Могу ли да сазнам», питао сам га, «чијој препоруци имам да захвалим за част што сте ме удостојили посетом?» Уместо одговора извадио је из новчаника новчаницу од сто круна, запалио је упаљачем, припалио њоме цигарету и, пустивши ми дим у лице, одговорио је: «Ја сам Мозес, господине. Алберт Мозес! Мозесу нису потребне препоруке. Мозес је свуда и свуда је код куће». Шта ви кажете на то?»
Замислих се.
«Имао сам познаника фалсификатора новчаница, који се приближно тако понашао када су од њега затражили исправе», рекох.
«Не долази у обзир», са задовољством рече власник. «Новчанице су му праве.»
«Дакле, помахнитали милионер.»
«Да је милионер то је јасно», рече власник. «А ко је, заправо, он? Путује ради сопствених потреба По мојој долини не путују. Код мене се овде скијају или веру уз литице. Ово је ћорсокак. Одавде пут никуда не води.»
Сасвим се опружих у фотељи и прекрстих ноге. Било је необично пријатно угнездити се тако и с најозбиљнијим изразом лица размишљати ко је, заправо, господин Мозес.
«Па добро», рекох. «ћорсокак. А шта ради у том ћорсокаку чувени ди Барнстокр?»
«Па добро», рекох. «ћорсокак. А шта ради у том ћорсокаку чувени ди Барнстокр?»
«Ох, господин ди Барнстокр, то је нешто сасвим друго. Он долази код мене сваке године већ тринаест година заредом. Први пут је дошао још онда кад се хотел звао једноставно «Колиба». Лудује за мојом траварицом. А господин Мозес је, усуђујем се да приметим, стално под гасом; међутим, за све време није купио код мене ниједну боцу.»
Значајно рекох «хм» и отпих ваљан гутљај. «Проналазач», одлучно рече власник. «Проналазач или чаробњак.»
«Ви верујете у чаробњаке, господине Сневар?»
«Алек, ако вам одговара. Једноставно Алек.»
Подигох чашу и отпих још један ваљан гутљај у Алекову част.
«А мене зовите једноставно Петер», рекох.
Власник достојанствено климну и отпи ваљан гутљај у част Петера.
«Верујем ли у чаробњаке?» одврати. «Ја верујем у све што могу да замислим, Петер. У чаробњаке, у господа бога, у ђавола, у привиђења у летеће тањире Ако људски мозак може све то да за мисли, дакле, све то негде постоји, иначе зашто би мозак имао такву способност?»