Питати ди Барнстокра лично, размишљао сам, није згодно. Уз то он, по мом мишљењу, ни сам не зна. Како би могао да зна? Дете је дете. И свршена посла. Љубазног власника хотела је баш брига.
Кајса је глупа. Питати Симонеа значи преживети још један вал загробног весеља Уосталом, шта је мени? Шта се мене то тиче? Да ли да узмем још печења? Кајса је, наравно, глупа; али се у кување разуме»Сложићете се», роморио је ди Барнстокр, «са мишљу о томе да туђе очи пажљиво и помно изучавају нашу старицу-планету кроз поноре Космоса та мисао већ сама по себи заокупља машту»
«Срачунао сам», рече Симоне. «Ако они умеју да разликују насељене системе од ненасељених и проматрају само насељене, онда ће то бити јединица минус «е» на минус један.»
«Срачунао сам», рече Симоне. «Ако они умеју да разликују насељене системе од ненасељених и проматрају само насељене, онда ће то бити јединица минус «е» на минус један.»
«Зар је баш тако?» уздржано се пренерази госпођа Мозес, дарујући Симонеа усхићеним осмехом.
Симоне зарза. чак се промешкољи на столици. Очи му се овлажише.
«Колико ће то бити количински?» зажеле да сазна ди Банстокр, пошто сачека да прође овај акустички насртај.
«Приближно две трећине», одговори Симоне бришући очи.
«Али то је веома велика вероватноћа!» ватрено рече ди Барнстокр. «Ја то разумем тако као да смо ми одиста објекат посматрања!»
Тада врата у трпезарији иза мојих леђа затрескаше и зазвечаше, као да су их, упирући свом снагом гурали раменом.
«Према себи!» повика власник. «Према себи, молим вас!»
Освртох се и тог часа се врата широм отворише. На прагу се појави необична прилика. Стамени старији човек са потпуно булдожјим лицем, обучен у нешто што је наличило на смешни средњовековни прслук боје лососа са пешевима до колена. Испод прслука помаљале су се официрске чакшире са златним генералским лампасима. Једну руку је држао иза леђа, а другом је стезао велику металну чашу са дршком.
«Олга!» дрекну он гледајући испред себе мутним очима. «чорбу!»
Настаде тренутна пометња. Госпођа Мозес с некаквом неприличном жустрином полете према сточићу са чорбама, власник се одмаче од бифеа и поче рукама правити покрете који су изражавали његову спремност да га на све могуће начине услужи. Симоне журно гурну кромпир у уста и исколачи очи, да се не би закикотао, а господин Мозес јер је, несумњиво, то био он ликујуће подрхтавајући образима, пронесе своју чашу према столу наспрам госпође Мозес и тамо се смести, замало не промашивши седиште.
«Време, господо, данас, снег», саопшти. Био је трештен пијан. Госпођа Мозес стави испред њега чорбу, он мрко погледа у тањир и отпи из чаше. «О чему причате?» заинтересова се.
«Разматрали смо овде могућност да Земљу посећују посетиоци из космичког пространства», објасни ди Барнстокр, љубазно се осмехујући.
«Шта хоћете тиме да кажете?» упита господин Мозес, са великим подозрењем упревши поглед изнад чаше у ди Барнстокра. «Нисам то очекивао од вас, Барн Барл ди!»
«Ох, то је чиста теорија!» чило ускликну ди Барнстокр. «Господин Симоне нам је срачунао вероватноћу»
«Глупост», рече господин Мозес. «Лудорија. Математика није наука А ко је овај», упита, бечећи у мене десно око. Некакво мутно, ружно око.
«Дозволите да вас представим», журно рече власник. «Господин Мозес господин инспектор Глепски. Господин Глепски господин Мозес.»
«Инспектор», промрмља Мозес. «Фалсификоване признанице, лажни пасоши Имајте на уму, Глепски, мој пасош није лажан. Сећање вас добро служи?»
«Немам разлога да се пожалим», рекох.
«Па, дакле, немојте заборавити.» Он поново строго погледа у тањир и отпи из чаше. «Данас је добра чорба», изјави. «Олга, склони ово и дај ми некакво месо. А што сте се ућутали, господо?
Наставите, наставите, слушам вас.»
«У вези са месом», одмах рече Симоне. «Неки сладокусац је наручио у ресторану филе»
«Филе. Да!» с одобравањем рече господин Мозес, покушавајући да пресече печено месо једном руком. Другу руку није одвајао од чаше.
«Конобар је примио наруџбину», настави Симоне, «а сладокусац је у ишчекивању свог омиљеног јела посматрао девојке на естради.»
«Смешно», рече господин Мозес. «За сада је веома смешно. Није довољно слано. Олга, додај ми овамо со. Па, господине?»
Симоне се поколеба.
«Пардон», рече неодлучно. «Код мене су се појавила необично велика страховања»
«Да. Страховања», задовољно понови господин Мозес. «А даље?»
«Квит», рече тужно Симоне и завали се у столицу.
Мозес упре поглед у њега.
«Како квит?» упита с негодовањем. «Па јесу ли му донели филе?»
«Хм-хм Заправо нису», рече Симоне.
«То је дрскост», рече Мозес. «Требало је позвати шефа сале.» Он с огавношћу одгурну од себе тањир. «О необично непријатном догађају сте нам испричали, Симоне.»
«Оваквом какав је», рече Симоне, једва се осмехујући.
Мозес отпи из чаше и окрену се према власнику.
«Сневар», рече, «јесте ли нашли лопужу који краде папуче? Инспекторе, ето посла за вас.
Позабавите се у доколици. Ипак ви овде крадете богу дане. Некакав лопужа краде папуче и вири кроз прозор.»
Позабавите се у доколици. Ипак ви овде крадете богу дане. Некакав лопужа краде папуче и вири кроз прозор.»