Добро би им дошло мало глачања и продувавања, рече. Тек пошто је изишао испод крме, запазио је колику огромну сенку баца брод на тле. Као широк пут протезала се сенка преко дина, снажно осветљена сунцем које се налазило на западној страни. У правилности пешчаних таласа осећао се неки нарочит мир. Долине тих таласа биле су испуњене плавичастом сенком, а њихови врхови руменели су се на залазећем сунцу, и ово топло, нежно руменило подсећало га је на боје које је некада видео у илустрованој књизи за децу. Било је баш тако невероватно благо. Полако је преносио поглед са дине на дину, проналазећи све нове и нове преливе кајсијасте боје, што даље, све више риђе, прошаране срповима црних сенки, све до оног места где су се, сливени у жуто сивило, оцртавали грозно накострешени блокови нагих вулканских стена. Стајао је тако и гледао, а његови људи су, без журбе, покретима аутоматизованим многогодишњом навиком, вршили утврђена мерења, узимали у мале касете узорке ваздуха и песка, мерили радиоактивност тла покретном сондом, чије је бушиличко тело придржавао арктан. Рохан није на њих уопште обраћао пажњу. Маска му је обухватала само нос и уста, а очи и целу главу је имао слободне, јер је скинуо с главе плитки заштитни шлем. Осећао је ветар на коси, осећао је додире нежних пешчаних зрна на лицу, како му се, уз лако голицање, утискују између пластичног руба и образа. Неспокојни налети ветра лепетали су ногавицама његовог комбинезона, а сунчев диск, сав као натечен, у који се некажњено могло гледати ваљда цео секунд, сада је стајао над самим рубом ракете. Ветар је отегнуто фијукао, поље сила није задржавало кретање гасова, зато Рохан није могао да оцени где се из песка диже невидљиви заштитни зид. Огромно пространство које је обухватао погледом било је мртво, као да никад на њ није ступила људска нога, као да то није била планета која је прогутала брод класе Непобедивог са осамдесет чланова посаде, прогутала огромну крстарицу међузвезданих простора, способну да у делићу секунде ослободи снагу милијарди киловата, да је претвори у енергетска поља која не може да пробије никакво материјално тело, да их концентрише у разорне зраке са звезданом температуром, који могу да претворе у прах планински ланац или да исуше море. А ипак је овде погинуо тај челични организам, изграђен на Земљи, плод многовековног процвата технологије, и нестао је на непознат начин, без трага, без сигнала СОС, као да се расплинуо на овој риђој и сивој пустињи.
И цео овај континенат изгледа исто, помислио је. Памтио га је добро. Видео је с висине красте кратера и једини покрет који је ту запазио било је кретање облака, који су вукли своје сенке изнад бескрајно расутих пешчаних хумки.
Активност? упита не окрећући се.
Нула, нула и два, одговори Џордан и диже се с колена. Имао је црвено лице, очи су му гореле. Маска је изобличавала боју његовог гласа.
То значи мање него ништа, помисли Рохан. Уосталом, они са Кондора не би погинули због тако грубе неопрезности аутоматски индикатори дигли би узбуну чак и када се нико не би побринуо за стереотип испитивања.
Атмосфера?
Азота 78 процената, аргона 2 процента, угљен-диоксида нула, метана 4 процента, остало је кисеоник.
Шеснаест процената кисеоника!? Сигурно?
Сигурно.
Радиоактивност ваздуха?
Практично нула.
То је било чудно. Толико кисеоника! Та вест га наелектриса. Приђе роботу који му одмах поднесе пред очи касету са узорцима. Можда су покушали да се крећу без кисеоничких апарата, помисли бесмислено, јер је знао да тако није могло да буде. Истина дешавало се понекад да је неки човек, више од осталих мучен жељом за повратком, упркос забрани скидао маску, јер му је околни ваздух изгледао тако чист, тако свеж и падао је отрован. То је ипак могло да се догоди евентуално једноме, највише двојици.
Имате ли већ све? упита.
Да.
Враћајте се, рече им.
А ви?
Још ћу остати. Враћајте се, понови нестрпљиво. Хтео је да остане сам. Бланк пребаци ремен преко рамена на коме су висиле касете везане за дршке, Џордан пружи роботу сонду и удаљише се, упадајући у песак; арктан је шљапкао за њима, с леђа тако налик на маскираног човека.
Рохан пође према крајњој дини. Изблиза је угледао при крају раширен врх емитора уроњеног у песак; на томе месту је он стварао заштитно поље сила. Не толико да би проверио његово деловање, него просто из детињег хира, захватио је шаку песка и бацио је пред себе. Песак полете и, као да је налетео на невидљиво окомито стакло, сручи се поново за земљу.
Шеснаест процената кисеоника!? Сигурно?
Сигурно.
Радиоактивност ваздуха?
Практично нула.
То је било чудно. Толико кисеоника! Та вест га наелектриса. Приђе роботу који му одмах поднесе пред очи касету са узорцима. Можда су покушали да се крећу без кисеоничких апарата, помисли бесмислено, јер је знао да тако није могло да буде. Истина дешавало се понекад да је неки човек, више од осталих мучен жељом за повратком, упркос забрани скидао маску, јер му је околни ваздух изгледао тако чист, тако свеж и падао је отрован. То је ипак могло да се догоди евентуално једноме, највише двојици.
Имате ли већ све? упита.