Bio je visok, skoro kao i Kajl, ali stariji. Imao je između šezdeset i sedamdeset godinama.
Ja sam Melisanda Bruno, rekla sam i pružila ruku.
Egzotično ime za lepotu dostojnu škotskih žena.
Divljenje u njegovom pogledu bilo je očigledno. Nasmešila sam mu se da se zahvalim. Pre nego što sam stigla u ovo selo koje i ne postoji na karti, smatrali su da sam možda tek slatka i ljupka. Nikada lepa.
Gospođa Mekmilijan se ozari na taj komliment, kao da mi je majka, a ja njena ćerka za udaju. Srećom doktor je bio postariji i oženjen, sudeći bar po velikoj burmi na ruci, a da nije bilo tako, ona bi se već angažovala oko moje udaje u idiličnom Midnajt rouzu.
Pošto ga ja uputila na sprat, vratila se sa vragolastim izrazom na mršavom licu. Šteta što je oženjen. Bio bi dobra prilika za Vas.
Šteta što je star, htela sam da dodam. Zaćutala sam baš na vreme da shvatim da gospođa Makmilijan ima bar pedeset godina i verovatno misli da je lekar privlačan i poželjan.
Ne tražim verenika podsetila sam je hladno. Nadam se da mi nećete prikačiti i Kajlija.
Odamhnula je glavom. I on je oženjen. Ustvari... Razveden je, što se ovde retko događa. U svakom slučaju, ne sviđa mi se. Ima u njemu nečeg skrivenog što me brine.
Htela sam da odgovorim da moj potencijani verenik treba da se dopadne pre svega meni, ali sam odustala. Naročito zato što se Kajl nije ni meni dopadao. Nije baš bio tip čoveka kojeg bi sanjala, da sam mogla. Ne, bila sam nepravedna. Istina je da je, pošto sam srela zagonetnog Sebastijana Meklejna, bilo teško naći nekoga ko bi bio kao on. Pomislila sam da sam glupača. Bilo bi površno i očekivano pasti u mrežu koju je razvukao lepi pisac. On je bio samo moj poslodavac i nisam želela da budem kao milioni drugih sekretarica, beznadežno zaljubljene u svoje šefove. U kolicima ili bez njih, Sebastijan Meklejn je bio van mog domašaja. Nesumnjivo.
Idem ja gore rekla sam. Koliko obično traje pregled?
Domaćica se veselo nasmeja. Više nego što gospodin Meklejn može da izdrži. I poče niz priča na temu lekarskih poseta. Presekla sam ih na početku potpuno ubeđena da to tada nisam uradila, još bih bila tamo i slušala je, bez prestanka, sve do narednog utorka.
Bila sam na stepenicama, noge su mi upadale u mekane tepihe, kad sam ugledala Kajlija kako izlazi iz jedne spavaće sobe. Učinilo mi se da je to soba našeg zajedičkog poslodavca.
I on je mene video i prijateljski mi namignuo. Ostala sam čvrsta i rešena da mu ne popustim. Bila je u pravu gospođa Mekmilijan, pomislila sam, dok mi se približavao. Bilo je u njemu nečega vrlo iritantnog.
Svakog utorka ista priča. Voleo bih da Mekintoš prestane da dolazi. Ovo je uzaludno. Rezultat je uvek isti. Čim on ode, njegov pacijent će na meni istresti svoje neraspoloženje.. Osmeh su se raširi na sunama. I na tebi. Stegnu me za ramena. To nam je posao, jel da? Jel smo i za to plaćeni?
Možda nedovoljno. Baš je nepodnošljiv. Glas mu je bio tako neučtiv da sam se prenerazila. Nisam bila sigurna da li je to bila otvorenost tipična za ljude sa sela, neiskvarena u svojim nemilosrdnim ocenama. Ali u suštini bilo je nešto drugo po sredi, neka vrsta zavisti prema nekome ko nije morao da radi, sem iz hobija, kao što je bio gospodin Meklejn. Zavideo mu je iako je bio vezan za kolica, kao rob za galiju.
Nije lako naći osoblje u ovim krajevima. Bilo bi teško naći mi zamenu. Rekao je kao da je to očigledna činjenica, kao da mu čini uslugu. To isto je rekao i gospodin Meklejn i shvatila sam da kriju pravu istinu.
Ovde nema prilika za zabavu nastavio je, sad već umilnijim glasom. Slučajno, ili mi se bar tako učinilo, sklonio mi je čuperak kose sa čela. Povukla sam se unazad, jer mi je zasmetao njegov topao dah na licu.
Možda će ti se više svideti kad te budem dodirnuo sledeći put reče. Uopšte se nije uvredio.
Sigurnost kojom je govorio izazva u meni, do tada skriveni, bes. Neće biti drugog puta rekoh. Ne tražim razonodu, naročito ne ove vrste.
Naravno, naravno. Za sada.
Ćutala sam iako sam imala želju da ga šutnem ili udarim šamar po tom groznom licu.
Odlučnim korakom nastavila sam duž hodnika, ignorišući njegov tihi smeh.
Taman kad sam htela da otvorim vrata moje sobe, širom se otvoriše vrata Meklejnove sobe i mogla sam jasno da ga čujem kako viče.
Napolje iz ove kuće, Mekintoš! I ako stvarno hoćeš da mi učiniš uslugu, nemoj više nikada da se dođeš.
Doktorov odgovor je bio miran, kao da je navikao da ove napade besa.
Doći ću u utorak u isto vreme Sebastijane. A da, zadovoljan sam što si zdrav ko dren. Izgledaš kao da ti je dvadeset godina, takvo ti je i lice i telo.
Baš lepa vest, Mekintoš . Taj glas je bio zajedljiv i ironičan. Idem odmah to da proslavim. Možda ću i da odem na igranku.
Lekar zatvori vrata bez odgovora. Kad se okrenuo i video me uputi mi umoran osmeh. Navići ćete se na njegovo promenljivo raspoloženje. Kad hoće može da bude i prijatan. Ali vrlo retko.
Počela sam odano da branim mog šefa. Svako ko bi bio na njegovom mestu...
Mekintoš nastavi da se smeška. Ne svako. Svako reaguje na svoj način, gospođice. Dobro to zapamtite. Posle petnaest godina morao bi bar da se pomiri sa tim. Ali plašim se da Sebastijan ne poznaje značenje te reči. Tako je... Malo je zastao. ...srčan. U najširem smislu te reči. Nagao je, neobuzdan, tvrdoglav. Strašna tragedija se desila baš njemu. Zatrese glavom, kao da gleda božanske slike koje ne može da objasni, a onda me brzo pozdravi i ode.
U tom trenutku nisam znala šta da radim. Merkala sam vrata moje sobe. Zračila su nekom privlačnom slašću. Plašila sam se da sretnem Meklejna posle ovog nedavnog napada besa. Iako ja nisam bila kriva. Još jednom nisam bila ja ta koja odlučuje.
Gospođice Bruno! Dođite odmah ovamo!
Da bih ga čula kroz debela hrastova vrata, morao je da viče iz sveg glasa. Bilo je to previše za moje već napete nerve. Otvorila sam vrata, a noge su mi se kretale po inerciji.
Prvi put sam ulazila u njegovu spavaću sobu, ali me nameštaj ostavi ravnodunom. Oči mi se prikovaše za telo koje je ležalo na krevetu.
Gde je Kajl? upita me grubo. To je najveća lenština koju sam ikada upoznao.
Idem da ga potražim ponudila sam se, srećna što imam dobar izgovor da pobegnem iz ove sobe, od ovog čoveka, od ovog trenutka.
On me ošamuti svojim ledenim pogledom. Posle. Sada uđite unutra.
Strah koji sam osećala nekako se smiri i posle nekoliko trenutaka ušla sam u sobu uzdignute glave.
Mogu li nešto da uradim za Vas ?
A šta možete da uradite? Drhtava ironija mu pade na pune usne. Da mi date Vaše noge? Da li bi ste to mogli, Melisanda Bruno? Kad bi bilo moguće? Koliko vrede Vaše noge? Milion, dva miliona, tri miliona funti?
Nikada to ne bih učinila zbog novca naglo sam odgovorila.
Pridigao se na laktove i zagledao se u mene. A iz ljubavi? Da li bi ste to uradili iz ljubavi, Melisanda Bruno?
Šalio sa sa mnom, kao i obično, rekla sam sama sebi. Ipak, na trenutak, imala sam utisak da me nevidljivi udari vetra guraju u njegov zagrljaj. U tom trenutku kratka ludost prođe i pribrah se prisećajući se da je ispred mene jedan stranac, a ne blistavi princ sa sjajnom ratnom opremom koga čak nisam bila u stanju ni da sanjam. A sigurno to nije bio čovek koji može da se zaljubi u mene. U normalnim uslovima nikada ne bih bila u ovoj sobi i delila najintimnije trenutke sa nekim. Trenutke u kojima nema maski ni odbrane, lišen svake fomalnosti koje spoljni svet nalaže.