ТРЕНИНГ МИРИСА МИСЛИ
Када је професор Артур Столц још био студент, волели су да играју следећу игру као студенти. Док су били у аутобусу, по лицима, одећи, држању, начину говора и многим другим знацима претпостављали су професију људи. Лако је било разликовати пензионере од, рецимо, студената, али је било јако тешко разликовати доктора од наставника уосталом, обојица су радници знања, само ако разговарате са њима, што је било забрањено правилима закона. игра. Док су били у аутобусу, ученици, а било их је мало више од 34, правили су белешке и, сишавши на правом стајалишту, размењивали белешке. Било је много сличности. А за победника се сматрао онај са највише мечева.
На пример, војска и полицајци су се лако погађали отисак духовности на њиховим строгим укоченим лицима говорио је сам о себи. Време је пролазило и будућа генерација студената физике преносила је ову игру другим ученицима. Током 2000-их, компјутер, односно вештачка интелигенција, био је повезан са игром. По изгледу, ходу, вештачка интелигенција је тражила хулигане и терористе међу путничким токовима. Проценат погађања достигао је 80 одсто, а ово је велики проценат. Али највише од свега се погађа у симбиози рачунара и особе. Човек је видео оно што машина није у стању да види то је отисак духовности на лицу човека. То се постизало молитвеном праксом, одласком на богослужења у православну цркву, поштовањем црквених тајни. И сада, на петој, завршној години студија, студенти су већ осетили, како кажу, све путнике метроа, аутобуса, сапутнике у колима Вреди напоменути да су духовно најнапреднији студенти користили оно што назива се продирање у унутрашњи чулни свет човека на овај начин «препознавања» информација сопствених монаха, професионалне војске, судије.
Али свет се развијао, напредак је био и брзо је отишао у компјутерској технологији. У 2010. компјутер је већ контролисан без жица, напетошћу мисли оператера. Иако нису сви ови експерименти били у јавном домену, били су. А онда се поставило главно питање може ли компјутер велике снаге читати мисли људи, на пример, возећи се аутобусом? Испоставило се можда, али у то време то је била гломазна техника, али већ 2025. ова техника је смањена на величину паклице цигарета. Наравно, као и до сада, велики резултат у идентификацији личности дала је симбиоза човека и компјутера, односно човека и вештачке интелигенције. И ту долазимо до главног научног експеримента истраживачког тима на Пегазу. То је поента. Док је у аутобусу, особа са рачунаром, чак и најмањим, треба да буде у непосредној близини особе која се проверава. Шта ако је терориста? Тако је настала идеја да се «осете», да се менталне слике људи читају на даљину из свемира, на пример.
Талас ултра-високе фреквенције је довођен кроз снажан сноп зрака; на Земљи је овај сноп заузимао радијус од пет до пола метра у пречнику, у зависности од подешавања. Оператер је путем сателита сондирао гомилу људи у потрази за људима са негативним, агресивним мислима. И идентификовавши их, повезали су читав комплекс оперативно-истражних мера. Постојала је и друга страна медаље у овом експерименту пренос енергије на даљину на особу која је повређена, на пример, болесна особа, ходајући успут. Одређену фреквенцију преносио је сноп из свемира са сателита, који наравно нико није чуо, он је тада давао темпо раду људског мозга и, по потреби, могао да отклони све потребне карактеристике рањеном ратнику. Али ово је војна страна експеримента. Сви теоријски прорачуни били су двадесетих година 21. века, а већ је била 2028. година. Тако да је све, и ниво техничке опремљености брода и научни ниво истраживача, било на висини. Састав тима је био међународни, на пример, Василиј Харин је био Рус, из Перма, имао је 42 године и ово му је била друга свемирска експедиција. Радећи као инжењер лета и хонорарни биолог, знао је скоро све о броду и о човеку. «Психобиомеханички систем човек» како је волео да каже.
Командант брода, професор Артур Штолц, био је из Немачке и његова улога је била више у окупљању свих чланова посаде и вођењу пројекта. Био је и психолог са пуним радним временом, школовао се у једном од манастира у Швајцарској.
Лекар експедиције Светлана Моисејевна је била из Израела, њена јача страна су мозак, састав крви, биоталаси и мозга и човека.
Интелектуални систем «Вагриус» је био пореклом из САД минимизација чипова у овој земљи дошла је на врх још 90-их година двадесетог века. Вештачка интелигенција је самоучила и у програмском режиму и на пољу ерудиције у игри шаха није имала равног на Земљи. На пример, у случају несреће, могао би самостално да слети на брод без људске интервенције.
Наравно, ту су били и други чланови експедиције, роботи и још много тога о чему ће бити писано у наставку.
Дакле, све је било спремно за експеримент како у области преноса енергије на даљину, тако и у читању менталних слика на удаљености од орбите. На терену је била група добровољаца такође другачије интернационалистичке природе. Све је било спремно. Али ова несрећа са соларним панелом постала је мала мука са Земље је већ летео теретни брод за поправку, али су за сада сви одмарали и користили домаћу соларну батерију од германијумских транзистора истераних крајем седамдесетих година двадесетог века. века.
БИОРОБОТ У МАНАСТИРУ
После операције на његовој шаци, а на Биомаксу 21 ушивена је нова подлактица која ће заменити стару изгубљену у борби са медведом, конзилијум лекара одлучује да га пошаље у манастир, који се налази 30 километара од научног града. Тамо ће ткива зацелити, а тежина ће се вратити у нормалу, а мисли о животу ће се смирити. Борис Борисович Алеикин, тако се звао Биомакс 21. у свом људском животу, сложио се. Он, бивши војник, већ је живео други живот биоробота и желео је да види црквени живот изнутра.
Манастир Воробиев, у близини села Врапци, био је мали. 20 крава са теладима, 2 трактора и 3035 браће. Била су само 3 монаха сам игуман, отац Филип, његов помоћник монах Андреј и монах Сергије, који је још био дечак у цркви и дорастао у чин монаха. Браћа, такозвани радници, углавном су били бивши алкохоличари који су вољом судбине остали без својих домова и посла. Била је и група наркомана, људи који су одлежали и плели своје мреже зла овде у манастиру.
Стигавши на место редовним аутобусом, прошетавши 2 километра до манастира, Борис Борисич је угледао цркву. Све, као на карти са снимка из ваздуха у даљини је троспратна кућа у којој су живела браћа, поред штале У даљини се видела башта и купатило. Ушавши у продавницу икона, видео је тамо монаха Андреја, који је раније био истраживач у Истраживачком институту за електронику. «А зашто је напустио наш истраживачки институт пре две године? Шта га је навело на ово монашко тиховање?
У Храму је било тихо, Андреј је пребацивао неке папире, а Борис (он је такође биоробот Биомакс 21.) тихо је питао: «Хтео бих ово овде да ми третирам руку после операције и средим нерве, где да остави ствари и уопште где ћу сада?» «О, да, звали сте јуче», рекао је монах Андреј. «Оставите ми пасош и мобилни телефон, као и готовину овде вам неће требати и пратите ме. Борис је оставио пасош, мобилни, иако му је у тело уграђен други мобилни телефон, као и радио предајник са сателитским телефоном. Центар се може контактирати у било ком тренутку, док се обавља било какав посао, па чак и разговара са другим људима.
«Могу ли да држим батеријску лампу са собом?» упитао је Борис, батеријска лампа је била прикривена батерија, убачена је у мрежу и напуњена, затим је пуњење пребачено у интелигентни систем биоробота. Пошто су мозак и срце биоробота били људски, а све остало, укључујући мишиће, унутрашње органе и скелет, вештачко, све је то захтевало пуњење енергије једном у два-три дана. Од хране, Борис је могао да поједе све, али је могао и да остане дуго без хране. Много дуже од просечне особе. Дуго је могао да једе само једну пшеницу она се у вештачком стомаку разлагала на хранљиве материје.