„Doći ću u utorak u isto vreme Sebastijane. A da, zadovoljan sam što si zdrav ko dren. Izgledaš kao da ti je dvadeset godina, takvo ti je i lice i telo“.
„Baš lepa vest, Mekintoš“ . Taj glas je bio zajedljiv i ironičan. „Idem odmah to da proslavim. Možda ću i da odem na igranku“.
Lekar zatvori vrata bez odgovora. Kad se okrenuo i video me uputi mi umoran osmeh. „Navići ćete se na njegovo promenljivo raspoloženje. Kad hoće može da bude i prijatan. Ali vrlo retko“.
Počela sam odano da branim mog šefa. „Svako ko bi bio na njegovom mestu...“
Mekintoš nastavi da se smeška. „Ne svako. Svako reaguje na svoj način, gospođice. Dobro to zapamtite. Posle petnaest godina morao bi bar da se pomiri sa tim. Ali plašim se da Sebastijan ne poznaje značenje te reči. Tako je...“ Malo je zastao. „...srčan. U najširem smislu te reči. Nagao je, neobuzdan, tvrdoglav. Strašna tragedija se desila baš njemu“. Zatrese glavom, kao da gleda božanske slike koje ne može da objasni, a onda me brzo pozdravi i ode.
U tom trenutku nisam znala šta da radim. Merkala sam vrata moje sobe. Zračila su nekom privlačnom slašću. Plašila sam se da sretnem Meklejna posle ovog nedavnog napada besa. Iako ja nisam bila kriva. Još jednom nisam bila ja ta koja odlučuje.
„Gospođice Bruno! Dođite odmah ovamo!“
Da bih ga čula kroz debela hrastova vrata, morao je da viče iz sveg glasa. Bilo je to previše za moje već napete nerve. Otvorila sam vrata, a noge su mi se kretale po inerciji.
Prvi put sam ulazila u njegovu spavaću sobu, ali me nameštaj ostavi ravnodunom. Oči mi se prikovaše za telo koje je ležalo na krevetu.
„Gde je Kajl?“ upita me grubo. „To je najveća lenština koju sam ikada upoznao“.
„Idem da ga potražim“ ponudila sam se, srećna što imam dobar izgovor da pobegnem iz ove sobe, od ovog čoveka, od ovog trenutka.
On me ošamuti svojim ledenim pogledom. „Posle. Sada uđite unutra“.
Strah koji sam osećala nekako se smiri i posle nekoliko trenutaka ušla sam u sobu uzdignute glave.
„Mogu li nešto da uradim za Vas ?“
„A šta možete da uradite?“ Drhtava ironija mu pade na pune usne. „Da mi date Vaše noge? Da li bi ste to mogli, Melisanda Bruno? Kad bi bilo moguće? Koliko vrede Vaše noge? Milion, dva miliona, tri miliona funti?“
„Nikada to ne bih učinila zbog novca“ naglo sam odgovorila.
Pridigao se na laktove i zagledao se u mene. „A iz ljubavi? Da li bi ste to uradili iz ljubavi, Melisanda Bruno?“
Šalio sa sa mnom, kao i obično, rekla sam sama sebi. Ipak, na trenutak, imala sam utisak da me nevidljivi udari vetra guraju u njegov zagrljaj. U tom trenutku kratka ludost prođe i pribrah se prisećajući se da je ispred mene jedan stranac, a ne blistavi princ sa sjajnom ratnom opremom koga čak nisam bila u stanju ni da sanjam. A sigurno to nije bio čovek koji može da se zaljubi u mene. U normalnim uslovima nikada ne bih bila u ovoj sobi i delila najintimnije trenutke sa nekim. Trenutke u kojima nema maski ni odbrane, lišen svake fomalnosti koje spoljni svet nalaže.
„Nikada nisam nikoga volela, gospodine“odgovorila sam zamišljeno. „Dakle ne znam šta bi u tom slučaju uradila. Da li bih se toliko žrtvovala za voljenu osobu? Ne znam. Stvarno“.
Njegove oči me nisu napuštale kao da nisu mogle. Ili sam možda ja to samo maštala, jer sam to tada želela.
„ MA to je bilo samo teoretsko pitanje, Melisanda. Misliš li, da si stvarno zaljubljena… da li bi svom voljenom dala noge ili tvoju dušu?“ Izraz lica mu je bio nedokučiv.
„A jel bi ste Vi to uradili, gospodine?“
Na te moje reči se nasmejao. Njegov smeh odjeknu po sobi, snažan i svež kao prolećni vetrić.
„Ja bih to uradio, Melisanda. Možda zato što sam voleo i znam šta se tada oseća“. Baci mi nepoverljiv pogled, kao da je očekivao da ću mu postaviti neko pitanje, ali ja nisam. Nisam znala šta da radim. Mogao je da priča o vinima o astronomiji, rezultat bi bio isti. Nisam bila u stanju da vodim razogovore o ljubavi. Zašto što nisam imala pojma šta to znači.
„Približi mi kolica“ konačno je rekao zapovednički.
Srečna što mogu da ispunim neki zadatak, poslušala sam. Ruke mu se napeše od napora i iskusno skliznu u svoje oruđe za torturu. Sa jedne strane ga je mrzeo, a sa druge je znao da mu je važno i neophodno.
„Znam kako se osećate“ naglo sam rekla i osetila sažaljenje.
On podiže oči i pogleda me. Jedna vena mu je pulsirala na desnoj slepoočnici, jer ga je uzbudio mog komentar.
„Nemaš pojma kako se osećam“ rekao je kratko. „Ja sam drugačiji. Drugačiji, razumeš li?“
„ I ja sam, od rođenja, gospodine. Mogu da Vas razumem, verujte mi“ branila sam se nežnim glasom.
Pokušao je da sretne moj pogled, ali sam ja spustila glavu.
Neko je zakucao na vrata i ja sa olakšanjem videh Kajlija koji je imao bezličan izraz lica.
„Zvali ste me, gospodine Meklejn?“
Pisac se razbesne. „Gde si se sakrio, lenštino?“
Pogled bolničara se u tren oka promeni, ali ne reče ništa.
„Sačekajte me u radnoj sobi, gospođice Bruno“ naredi mi Meklejn, a glas mu je i dalje drhtao od besa koji je gušio u sebi.
Nisam se okrenula dok sam izlazila.
Četvrta glava
Prošlo je nekoliko dana pre nego što se između mene i vlasnika Midnajt rouza ponovo uspostavila početna alhemija, a koja se u jednom trenutku izgubila.
Bežala sam od Kajlija kao đavo od krsta, da ne bi pomislio da mu pružam bilo kakve šanse. Njegove požudne oči su stalno tražile moje, uvek kad bi se sreli. Ali ja sam držala pristojnu distancu i nadala se da će biti dovoljna da ga sprečim u nekom pokušaju novih i neprijatnih napada. Sa druge strane, počelo je da mi se dopada društvo gospođe Makmilijan. Bila je to jedna mudra žena koja nije volela da ogovara, kako sam na početku pogrešno zaključila. Bila je odana do srži gospodinu Meklejnu i ta njena osobina nas je mnogo zbližila. Strastveno sam ispunjavala svoje zadatke, srećna što mogu, bar delimično, da preuzmem njegov teret na sopstvena leđa. Nedostajala su mi naše svađe i srce mi je skoro puklo od sreće kad su ponovo počele.
Neočekivano, kao što su i prestale.
„Prokletstvo!“
Naglo sam podigla glavu sagnutu nad nekim dokumetnima koje sam sređivala. Oči su mu bile zatvorene. To dečačko lice imalo je tako ranjivi izraz da sam se raznežila.
„Jel sve u redu?“
Pogled mu je bio leden, skoro da mi je bilo žao što je otvorio oči.
„Moj prokleti izdavač“ objasnio je, mašući papirom. Bilo je to pismo koje je stiglo poštom jutros. Ja sam pregledala tu poštu i zažalila što mu to pismo nisam prvo dala. Možda je bio ljut na mene što sam zanemarila tako važnu stvar. Ali ono što je potom rekao otkrilo je tajnu.
„Voleo bih da se ovo pismo negde izgubilo“ rekao je razočarano. „Traži da mu pošaljem ostatak rukopisa“.
Nisam odgovorila što je u njemu izazvalo još veći bes. „A ja nemam ništa više da mu pošaljem“.
„Već danima Vas gledam kako pišete“ usudila sam zbunjeno da kažem.
„Već danima pišem gluposti, koje završavaju tamo gde treba da završe“ objasnio je i pokazao na kamin.
Primetila sam da je vatra juče gorela i začudila sam se, jer e bilo pravo letnje vreme, ali nisam tražila objašnjenje.
„Pokušajte da ga pozovete. Hoćete da ga ja pozovem?“ brzo sam predložila.
„Sigurno će razumeti...“
Mahnuo je rukom kao da se brani od neke dosadne mušice i prekinuo me. „Šta da razume? Da sam u stvaralačkoj krizi? Da imam klasičnu blokadu?“ Od tog prezrivog osmeha srce mi zakuca brže, kao da ga je dodirnuo.
Bacio je pismo na sto. „Knjiga ne napreduje. Prvi put u karijeri mi se čini da nemam šta više da napišem, da sam istrošio sve ideje“.
„Onda radite nešto drugo“ rekla sam iznenada.
On me pogelda kao da sam poludela. „Izvinite?“
„Napravite pauzu, tek toliko da shvatite šta se događa“ objasnila sam žurno.
„A šta da radim? Da idem na trčanje? Da se provozam kolima? Ili da odem na tenis?“ Sarkazam njegovog glasa sekao me je na komade. Činilo mi se čak da osećam kako mi lepljiva krv curi iz rana.