Hu-u-u... rekao je i odmahnuo glavom, brizgajući prljavu vodu. Šta je to bilo, mister Šuharte?
Smrt je bila nerazgovetno je izgovorio Redrik i zakašljao se. Opipao je lice. Bolelo ga je.
Nos mu je bio otečen, ali obrve i trepavice, ma koliko to bilo čudno, bile su na mestu. I koža na rukama je takođe bila čitava, samo je malo pocrvenela.
Artur je takođe oprezno opipavao svoje lice. Sada, kad je voda sprala onu strašnu masku, ispalo je da mu je lice takođe protiv svakog očekivanja gotovo normalno. Nekoliko ogrebotina, čvoruga na čelu, rasečena donja usna, a inače ništa posebno.
Nikad nisam čuo za takvo nešto rekao je Artur i pogledao nazad.
Redrik se takođe osvrnuo. Na sivoj ispepeljenoj travi ostalo je mnogo tragova i Redrik se zaprepastio kako je, ispada, kratak bio onaj strašni beskonačni put koji je prepuzao spašavajući se od smrti. Svega nekih dvadeset-trideset metara bilo je od jednog do drugog kraja spaljene površine, ali on je naslepo i izbezumljen puzao po njoj nekim ludim cik-cakom, kao buba u vrelom tiganju, i još je dobro što je puzao otprilike onamo kud treba, a mogao je otpuzati na «vetrometinu» sleva, mogao se i okrenuti pa natrag... Ne, nije mogao, pomislio je ljutito. To bi neki žutokljunac tako mogao, a ja nisam žutokljunac i uopšte, da nije ove budale, ništa se ne bi desilo, malo bih se oznojio i to je sve.
Pogledao je Artura. Artur je frktao umivajući se i stenjao dodirujući bolna mesta. Redrik je ustao i, mršteći se od dodira skorele na vrelini odeće sa opečenom kožom, otišao na suvo i nagnuo se nad rancem. Ranac je istinski stradao. Spoljašnje pregrade su načisto izgorele, sve ampule u kutiji za prvu pomoć su prsle od vrućine i od izgorele kutije je neizdrživo smrdelo. Redrik je pokušao da ukloni ostatke stakla i plastike, i tad začuje Arturov glas iza leđa:
Hvala vam, mister Šuharte! Spasili ste mi život.
Redrik je oćutao. Koji moj bih tebe spašavao. Baš mi je do tebe stalo.
A ja sam kriv nastavio je Artur. Čuo sam, kad ste mi naredili da ležim, ali sam se strašno prepao, a kad je pripeklo sasvim sam izgubio glavu. Strašno se plašim boli, mister Šuharte...
Ajde, diži se! rekao je Redrik, ne okrećući se. To još nije bilo ništa... Ustaj, šta si se ispružio!
Ajde, diži se! rekao je Redrik, ne okrećući se. To još nije bilo ništa... Ustaj, šta si se ispružio!
On podiže ranac i uvuče se u remenje, zašištavši od bola u izgorelim ramenima. Osećanje je bilo takvo, kao da mu je koža na mestima gde je remenje pritisnulo pukla. Plaši se boli... Ma da se nosiš, kukavice jedna!... Osvrnuo se. Dobro je, nisu sišli sa staze. Sad oni brežuljci sa pokojnicima.
Nezgodni brežuljci, stoje tamo tako ogoleli, a i ona udolina među njima... Nehotice je onjušio vazduh. Ah, kako ta odvratna udolina već odavde smrdi!
Vidiš onu udolinu između bregova? upitao je Artura.
Vidim.
Prvo na nju. Kreći.
Artur je nadlanicom obrisao nos i krenuo napred, šljapkajući po barama. Ćopao je i nije više bio onako visok i gord kao ranije tresnulo ga je po glavi i sad je išao plašljivo, sa velikim oprezom.
Eto, izvukao sam još jednog, pomislio je Redrik. Koji mi je to? Peti? Šesti? A sad se pitam: zašto?
Ko mi je i šta mi je on? Da se nisam obavezao nekome za njega? Stvarno, Riđi, zašto si ga izvlačio?
Zamalo da i sam nastradam zbog njega... Naravno, sad, bistre glave, znam da sam dobro učinio što sam ga izvukao. Ne mogu bez njega, on mi je zalog za ćerku. Nisam izvukao čoveka, spašavao sam svoj minotragač, utirač puta, otvarač. Da, ali tamo, na licu mesta, uopšte nisam o tome razmišljao.
Vukao sam ga kao svog najrođenijeg, nije mi uopšte padalo na pamet da ga ostavim, zaboravio sam na ćerku, zaboravio sam da mi je on potreban kao otvarač... I šta ispada? Ispada, da sam ja stvarno dobar momak. To mi i Guta kaže, i pokojni Kiril je govorio, i Ričard nešto slično lupeta... Našli ste dobričinu! Ostavi se toga, rekao je on sebi. Nikakva dobrota ovde ti nije potrebna. Prvo treba misliti, pa tek onda raditi. Ono neka ti je prvi i poslednji put, jasno? Dobričina... Moram sačuvati Artura za «mlin za meso», hladno i jasno je pomislio. Ovde se sve može proći osim «mlina za meso».
Stoj! naredio je Arturu.
Pred njima je bila udolina i Artur je stajao, zbunjeno gledajući Redrika. Dno udoline je bilo pod baruštinom trulo-zelene boje čija je površina masno pobleskivala na suncu. Nad njom se dizala para, između bregova se zgušnjavala i već na tridesetak koraka se ništa nije videlo. A još i taj smrad.
«Smrdeće, Riđi, strašno će smrdeti, ali nemoj da te to zaustavi.»
Artur je gadljivo uzviknuo i uzmakao. Onda se Redrik trgnuo, žurno izvadio iz džepa kesicu sa vatom natopljenom u dezodorans, stavio tampon u nozdrve i pružio ostatak Arturu.
Hvala, mister Šuharte slabim glasom rekao je Artur. Ali zar ne možemo preko brega?...
Redrik ga je ćutke uhvatio za kosu i okrenuo mu glavu prema gomili krpa na kamenom odronu.
To je bio Cvikeraš rekao je. A na drugom bregu ne vidi se odavde leži Pudla. U istom ovakvom stanju. Jasno? Kreći.
Bara je bila topla i lepljiva. U početku su išli uspravno, u vodi do pojasa, na sreću je dno pod nogama bilo kamenito i prilično ravno, ali ubrzo Redrik začu poznato zujanje sa obe strane. Na levom bregu, obasjanom suncem, ništa se nije videlo, ali na padini zdesna, u senci, zaigraše bledo ljubičasti plamičci.