Hoćeš? upitala je, oblizujući usne i, sačekavši taman toliko da dvosmislenost pitanja dopre do njega, pružila mu čašu.
On se okrenuo od nje, pogledao i, pronašavši u senci stolicu na sklapanje, seo i ispružio noge.
Barbridž je u bolnici rekao je. Moraće da mu odseku noge.
Osmehujući se i dalje, ona ga je gledala jednim okom, drugo joj je sakrio gust pramen kose, padajući na rame, i samo joj je osmeh postao nepokretan šećerne razvučene usne na pocrnelom licu. Onda je mahinalno zaljuljala čašu, kao da osluškuje zveckanje kocki leda o unutrašnjost, i upitala:
Obe?
Obe. Možda do kolena, a možda i iznad.
Ona je spustila čašu i sklonila kosu s lica. Nije se više osmehivala.
Šteta rekla je. I ti si ga, znači...
Upravo njoj, Dini Barbridž, mogao bi detaljno da ispriča kako se sve to desilo. Mogao bi joj ispričati kako se vraćao do kola, držeći spreman bokser, i kako ga je Barbridž molio ne za sebe, već za decu, za nju i Arčija, kako je obećavao Zlatnu kuglu. Ali nije ništa pričao. Ćutke je zavukao ruku u unutrašnji džep, izvadio svežanj novčanica i bacio ga na crvenu asuru, pored njenih golih nogu. Novčanice su se u padu raširile kao šarena lepeza. Dina ih je uzela nekoliko i počela ih rasejano gledati, kao da vidi takvu stvar prvi put i nije puno zainteresovana.
Poslednja isplata, znači rekla je.
Redrik se nagnuo sa stolice, ispružio se do posude sa ledom i, izvadivši bocu, pogledao etiketu. Niz tamno staklo su tekle kapi vode i Redrik je odmaknuo bocu da ne pokvasi pantalone.
Nije voleo ovaj skup viski, ali sad se moglo popiti i to. Već je hteo da povuče pravo iz boce kad ga zaustaviše nejasni protestni zvuci iza leđa. Osvrnuo se i video kako preko tratine, mučno pomerajući iskrivljene noge, iz sve snage žuri Pacov i obema rukama drži pred sobom visoku čašu sa prozirnim napitkom. Od napora mu je znoj curio niz tamnocrveno lice, oči nalivene krvlju samo što nisu iskočile iz duplji i, videći da ga je Redrik spazio, on je opet gotovo očajnički pružio prema njemu čašu i opet je zastenjao, zacvileo, široko razjapljujući bezuba usta.
Čekam, čekam rekao je Redrik i vratio bocu sa viskijem u led.
Pacov se najzad doteturao, dao čašu Redriku i sa plašljivom familijarnošću potapšao ga po ramenu rukom nalik kleštima.
Hvala, Diksone ozbiljno je rekao Redrik. To je baš ono, što mi je sad potrebno. Ti si, kao i uvek, na visini, Diksone.
I dok je Dikson smeteno i srećno klimao glavom i grčevito se udarao zdravom rukom po bedru, Redrik je svečano podigao čašu, klimnuo mu i ispio polovinu. Onda je pogledao Dinu Barbridž.
Hoćeš? upitao je, pokazujući na čašu.
Ona ne odgovori. Presavila je novčanicu napola, onda još jednom, pa još jednom.
Ne brini se rekao je on. Nećete umreti od gladi. Tvoj tatica...
Ona ga prekide:
I ti si ga, znači, vratio rekla je. Nije to bilo pitanje, bila je tvrdnja. Nosio si ga, idiote jedan, kroz celu zonu, budalo riđa, vukao si na leđima to đubre, naivčino. Propustio si takvu priliku...
On ju je gledao, zaboravivši na piće, a ona je ustala, prišla, gazeći rasute novčanice, i stala ispred njega, uprevši stisnute pesnice u glatke bokove, zaklonivši čitav svet svojim fantastičnim telom koje je mirisalo na parfeme i slatki znoj.
Pa on je sve vas, budale, vrteo oko malog prsta... Sačekaj samo, još će on igrati po vašim kostima i lobanjama, još će on vama pokazati bratsku ljubav i milosrđe! ona je već gotovo vikala. Sigurno ti je obećao Zlatnu kuglu, je l da? I mapu, i zamke?... Budalo! Kretenu! Po tvojoj riđoj njuški vidim da ti je obećao... Sačekaj samo, daće ti on još mapu; spasi, gospode, glupavu dušu riđeg idiota Šuharta...
Onda je on lagano ustao, zamahnuo i zalepio joj šamar, i ona je naglo umukla, spustila se na travu kao podsečena i sakrila lice u dlanove.
Budalo... riđa... govorila je nerazgovetno. Takvu priliku si propustio... Takvu priliku...
Redrik je, gledajući je odozgo, ispio svoje piće i, ne osvrćući se, pružio čašu Pacovu. Ovde nije bilo više šta da se govori. Dobru je decu izmolio sebi Lešinar Barbridž u Zoni! Zahvalnu!
Izišao je na ulicu, uzeo taksi i rekao taksisti da vozi u «Boržč». Trebalo je okončati sve poslove, spavalo mu se neizdrživo, pred očima mu se sve rasplinjavalo i on je čak i zaspao, naslonivši se na tašnu, i probudio se tek kad ga je šofer prodrmao za rame:
Stigli smo, mister...
Gde smo? upitao je Redrik, sanjivo se osvrćući. Rekao sam ti da voziš u banku...
Niste, mister šofer se iscerio. Rekli ste u «Boržč». Eto vam «Boržča».
U redu ljutito je progunđao Redrik. Sanjao sam nešto...
Platio je i izišao, s mukom pokrećući ukočene noge. Asfalt je već omekšao pod suncem, već je bila vrućina. Redrik je osetio da je sav mokar, u ustima mu je bio odvratan ukus a oči su mu suzile. Pre nego što će ući pogledao je unaokolo. Ulica pred «Boržčem» je, kao i uvek u to vreme, bila pusta. Ustanove preko puta još nisu počele da rade a i «Boržč» je, zapravo, bio zatvoren, ali Ernest je već bio na položaju brisao je čaše i mrko gledao iza šanka u trojicu nekakvih tipova koji su za stolom u uglu ispijali pivo. Sa ostalih stolova još nisu bile skinute preokrenute stolice, nepoznati crnac u beloj bluzi ribao je pod četkom, još jedan crnac nosio je gajbe piva iza Ernesta.